Moram da priznam kako sam bio veoma skeptičan u pogledu ove drame. Osnovni razlog moje sumnje leži u činjenici, da se proslavljeni Rasel Krou (Russell Crowe) prihvatio i režiserske palice, a imam stav da onaj ko je uspeo kao glumac ne mora nužno da postane i uspešan iza kamere. To vam je kao u sportu, kada brojni proslavljeni sportisti olako pomisle da svoje nagomilano iskustvo i znanje mogu da prenesu na mlađe naraštaje, pa brže-bolje odlaze u trenere. Smatram da tranzicioni put nije nimalo lak, niti jednostavan jer traži da se puno toga poklopi da bi glumac adekvatno odgovorio izazovima novog posla i ponovio makar slična dostignuća na koja nas je već odavno navikao.
Za svoj rediteljski prvenac odabrao je tešku, dramatičnu priču koja se bavi posledicama Prvog svetskog rata. Na pisanju scenarija angažovani su bili australijski književnik i scenarista Endrju Anastasios i njegov kolega Endrju Najt. Odmah da naglasim kako je osnova priče izgrađena na verodostojnoj istorijskoj činjenici. Naime, britanski oficir Siril Hjuz, angažovan u jedinici da uredi poprište velikog ratnog sukoba u veliko vojničko groblje, napisao je u jednom pismu kako se pojavio jednog dana stariji čovek iz Australije u potrazi za grobom svog sina, nastradalog u krvavim borbama na obroncima Galipolja.
Nastao kao australijsko-tursko-američka koprodukcija, očigledno je da se ozbiljno pristupilo radu na projektu i da ništa nije bilo prepušteno slučaju. Imajući u vidu tematiku kojom se bavi, film je snimljen većim delom na lokacijama Australije, uz korišćenje tehničko-tehnoloških blagodeti Fox Studios u Sidneju, ali i na par egzotičnih mesta u Turskoj koja su od velikog kulturno-istorijskog značaja (Mugla i Kayaköy). Time je oslikan autentičan duh burnog istorijskog perioda, vremena kada se raspadala ogromna otomanska imperija. U prilog tome i mala opaska da se Turska borila na strani Austrougarske monarhije te je po svršetku rata morala da snosi posledice kao poražena vojna sila.
Pripovedački struktuiran narativ upoznaje nas sa neverovatnom avanturom australijskog farmera koji, nakon smrti ucveljene supruge, kreće na dug put iz Australije za Tursku. Vreme dešavanja je 1919. godina, a mesto koje hoće da pronađe je Galipolje, gde su 1915. godine trojica njegovih sinova nestala u akciji. Džošua Konor je stranac u tuđoj zemlji, spreman da učini sve što je u njegovoj moći ne bi li pronašao sinove i dostojno ih sahranio. Na putu vlastitog iskupljenja moraće da prevaziđe brojne administarivno-birokratske barijere, da izgradi čvrsto prijateljstvo s dojučerašnjim mrskim neprijateljem, turskim oficirom Hasanom i da nauči ponešto o kulturi, jeziku i mentalitetu ovog naroda. Nekako potpuno neočekivano dogodiće se i ljubav, kada zaiskre varnice između došljaka i mlade udovice Ajše.
Rasel Krou je iskoristio dobro ukomponovan scenaristički koncept da napravi izuzetno uzbudljiv film. Dinamična radnja kroz koju se ukrštaju sudbine ljudi pogođenih ratnim razaranjima, povezanih zajedničkom nesrećom. Svi oni osećaju užasne posledice koje je rat ostavio za sobom. Gubitak bliskih, najmilijih članova familije ovde je znalački iskorišćen kao motiv od koga se zapliće čitava priča. Ono što daje poseban kredibilitet projektu, jeste podatak da je priča smeštena u širim društveno-političkom razmerama. Sagledane su obe strane, gotovo podjednako izmučene ratnim traumama, što je nesumnjivo podiglo kvalitet ove anti-ratne drame, lišene suvoparne jednodimenzionalnosti.
Na prvi pogled stvara se utisak kako je režiser baš vodio računa o potrebama prosečnog gledaoca. Stoga je u pojedinim segmentima radnja obojena u patetičnim tonovima, da bi povremeno bila ispresecana sa malo bezazlenog humora (mali Orhan je neodoljiv). Možda za neke neprimereno, ali čak se tu našlo mesta i za lagano razvijanje jedne romanse. Manipuliše se emocijama publike, što je pouzdan parametar da se radi o primamljivoj filmskoj priči.
Sugestivno snimljeni kadrovi u eksterijerima priuštili su nam niz upečatljivo potresnih prizora koji živopisno svedoče koliko je rat besmislen jer osim patnje retko kome šta drugo donosi. Vizuelno bogat, ispraćen živahnom muzikom i dobrom montažom (pre svega u akcionim sekvencama), film je sa tehničkog aspekta dosegao visok nivo.
Iako je namenio sebi nimalo zahvalan zadatak, smatram da se Krou solidno snašao tumačeći jednog ozlojeđenog oca, čoveka koji će pronaći razlog da oprosti onima koji su mu oduzeli sinove, ali isto tako da nađe oproštaj i za sebe i time otkrije neki smisao daljeg životarenja. Ukrajinska krasotica, Olga Kirilenko (Olga Kurylenko) baš je onako suptilno u granicama dobrog ukusa iznela glavni ženski lik, pružajući dokaz kako je bez skidanja i golotinje ipak moguće nametnuti se različitim profilima publike. Svi su izgledi da je ona napravila pozitivan zaokret u svojoj glumačkoj karijeri. Zaista bi bilo nepravedno izostaviti turski deo glumačke postave. Tu mislim prevashodno na odlično portretisan lik turskog oficira Hasana, koga je šmekereski odigrao Jilmaz Erdogan (Yilmaz Erdogan). Njemu uz rame je i komičar Kem Jilmaz (Cem Yilmaz), jer je Kemal van svake sumnje predstavljen kao najduhovitiji lik, čovek iz običnog naroda i prijatelj široke duše.
Ako bi stavili sve pod lupu oštre kritike, svakako da ova dramaturški pažljivo obrađena avantura ima nekih mana, sitnih nelogičnosti i nedorečenosti. Olakšavajuće okolnosti mogu se pronaći u izraženoj težnji autora da filmsko štivo bude dovoljno pitko većem delu publike. Baš iz ovih razloga izvlačim zaključak da je Krou položio test i doneo nam više nego solidnu dramu koja ima potencijal da osigura jako dobru zabavu, pa i više od toga, da proba i da prenese dobro osmišljene poruke anti-ratne sadržine i da nas nauči toleranciji uprkos verskim, kulturološkim ili idejnim razlikama.
Nakon odjavne špice shvatio sam da nije bilo potrebe za skepsom. Dakle, moja preporuka važi jer je utemeljena na čvrstim argumentima: dopadljiva priča, korektna gluma i predivan ambijent zanatski vešto prenet na filmski ekran. Ima tu od svega pomalo, što bi se reklo i za oči i za dušu.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
