Iranac Hosein Amini (Hossein Amini) slovi za ugledno scenarističko ime u filmskoj umetnosti. Uostalom, podatak da je potpisao scenario za Drive dosta toga govori. Za svoj prvi potpuno samostalni dugometražni filmski projekat odabrao je priču kreiranu iz pera poznate spisateljice. Patrisia Hajsmit je autor nekolicine romana koji su se pokazali kao privlačni literarni predlošci za veliki ekran, što je svojevremeno umeo da prepozna i veliki filmski mag Hičkok.
Smeštena u 1962. godinu, radnja se razvija u suncem okupanoj Atini. Turistički vodič, Amerikanac Rajdal (Oscar Isaac), vrsan poznavalac grčkog jezika upoznaje dobrostojeći par zemljaka. Čester (Viggo Mortensen) i Kolet (Kirsten Dunst) pozivaju ga da im se pridruži u šetnji, a nakon ugodno provedenog zajedničkog vremena pada dogovor da druženje nastave i tokom večere. Mladi Rajdal tako uspostavlja blizak kontakt sa dvoje potpunih neznanaca i ne sluteći da će ovaj bračni par da ostavi neizbrisiv sudbinski trag na njegov život…
Evo jednog trilera urađenog u prepoznatljivom stilu nekadašnjih majstora režije, kakav je bio i već pomenuti Alfred Hičkok. Postepeno dizanje tenzije iz spontano inicirane situacije gde se sudbinski ukrštaju putevi totalnih stranaca, jeste odavno ustaljen obrazac koji je imao solidnu prolaznost kod publike. Ono što odlikuje ovakve filmske adaptacije jeste detaljno portretisanje glavnih protagonista. Sa samo tri esencijalno značajna lika režiji polazi za rukom da nas opasno zaintrigira i da zagolica našu maštu sa aluzijom o mogućem ljubavnom trouglu, bez obzira što tematika bračnog neverstva nije ništa novo, niti nešto što već nebrojeno puta nije ispričano na filmskom platnu.
Postepeno produbljivanje likova glavni je adut trilera koji zadire u ljudsku dušu, u psihu čoveka kada se nađe u ekstremnoj, naizgled bezizlaznoj situaciji. Stiče se utisak da se režija suviše diskretno pozabavila emotivnim stanjem svojih najvažnijih aktera, jer sve deluje nekako suzdržano, prigušeno, ograničeno na tek par oštrijih dijaloga i beskrvnu tuču. Ritam radnje je neujednačen, jer je na sredini evidentno da tempo opada, kao da imamo neko zatišje pred predstojeću buru. Pa dobro sad, nismo baš ni dobili žešću buru na kraju, iako je završnica dramaturški pažljivo odrađena. Nosi sa sobom niz snažnih poruka, što neminovno nameće paralele s okrutnom stvarnošću, jer da podsetim život je jednome majka, a drugome maćeha.
Renomirani glumački ansambl odsvirao je partiture na zadovoljavajućem nivou. Sigurno da glumački najzrelije deluje Vigo Mortensen, a tu negde iza je i Oskar Ajzak. Ostaje žal što njihova koleginica Kirsten Dunst jednostavno nije bila na potrebnom nivou za ovako napisan ženski lik. Od epizodnih rola mogu da spomenem mladu Dejzi Bevan (Daisy Bevan), koja tumači lik Loren. Zanimljivije od njenog prikazanog glumačkog umeća, jeste činjenica da je ona kći Džoeli Ričardson i producenta Tima Bevana.
Atraktivne lokacije na ostrvu Krit, ali i u megolopolisima kao što su Atina i Istanbul, pružile su očekivanu logističku podršku u smislu da se oživi potrebna atmosfera i da se radnja odene u autentično ruho davno prohujalih 60-ih (koje možda kod starije populacije još uvek izaziva nostalgiju). Smatram da je staromodni triler ostavio bled utisak na današnje poklonike žanra, navikle na značajno agresivnije i eksplicitnije sadržaje, a tu se i krije otprilike glavni razlog zašto The Two Faces of January nije naišao na bolji prijem, posebno ako se ima u vidu da je reč o debitantskom filmu istaknutog radnika Hoseina Aminija.
Lično me nije razočarao, iako sam ostao malo iznenađen što je sve ispalo očigledno skromnije od onoga čemu sam se nadao. Ukoliko se odlučite da mu pružite šansu, izvesno je da tek onda možete da donesete vlastitu presudu koja, na kraju krajeva, ne mora da se podudara sa mojim mišljenjem.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
