„Badges? We ain’t got no badges. We don’t need no badges. I don’t have to show you any stinking badges.
Jednostavno je nemoguće spomenuti film „Blago Sijera Madre“, a ne dotaći se ove četiri rečenice, koje su kasnije ušle u anale ne samo Holivuda, već i svetskog filma, jer su često citirane na sasvim pogrešan način. Isto tako nije moguće govoriti o ovom filmu, a da se ne upotrebi ta čuvena rec „klasik“, koja je vremenom izgubila na značenju, počela je da se koristi na sasvim pogrešan način ili pak samo previše često, što je dovelo do sledeće situacije – postoji dosta velik broj tzv. klasik filmova, neki od njih zasluženo imaju taj status, a neki sa druge strane sasvim neopravdano imaju taj isti status, a opet postoje filmovi, koji ne ulaze ni pod jednu od ove dve kategorije, odnosno ne smatraju se klasicima, a to svakako jesu.
Ipak, među svima njima se, po mom mišljenju, izdvaja upravo ovaj film, po imenu „Blago Sijera Madre“, koji je pravi unikat, pošto je on pravi klasik nad klasicima, nastao u Holivudu u vremenu kada se tamo nije cenio film samo iz neke ekonomske dobiti, mada je bilo toga i tada, pri čemu je taj status i zaslužio samo time što je ovo prvi američki film koji jednim svojim delom snimljen izvan granica SAD-a, u ovom slučaju u državi Durango i na ulicama grada Tampiko.
Pre nekih samih reči o radnji filma važno je reći da je ovo jedan od najboljih filmova iz tzv. zlatnog doba“ Holivuda, a ujedno i još jedan odličan film u seriji takvih filmova, u režiji dosta poznatog, odličnog i osobenog američkog režisera Džona Hjustona (John Huston). Svaka čast njemu na filmovima, kao što su: „Malteški soko“, „Džungla na asfaltu“, „Afrička kraljica“, pa i na filmu „Čovek koji je hteo da bude kralj“, koji su svi odlični filmovi ili pak dobri, ali „Blago Sijera Madre“ je njegovo najbolje delo, bez ikakve dileme.
U pitanju je avanturistički film sa primesama drama snimljen prema istomenom romanu B. Travena, stavljen u vestern atmosferu i podlogu, pa su česti sukobi mišljenja, da li je ovo vestern film ili nije, mada nije to toliko bitno jer to uopšte nije suština ovog filma. Sama priča prati Dobsa kojega tumači legendarni Hamfri Bogart (Humphrey Bogart) i njegovog poznanika Kurtina kojega tumači Tim Holt (Tim Holt), dva siromašna Amerikanca iz meksičkog grada Tampik, kojima je dozlogrdilo da više traže neke slabo plaćene poslove i odlaze u avanturu, odnosno u potragu za blagom, zajedno sa starim i iskusnim u tom poslu Havardom kojega tumači otac režisera, odnosno Valter Hjuston (Walter Huston), nakon što je on pričao o svojim iskustvima, u jednom od skloništa ovog grada. Oni odlaze u oblast Sijera Madre, pri čemu bih ja što se tiče same priče ovde stao, pošto je ostatak spojler i mora se doživeti, i to što pre. Ipak, sa druge strane moram napomenuti kako je već od prve scene, pa sve do skoro poslednje odlično ispričana celokupna priča, bez nekih brzopletih zapleta, pa i raspleta, bez suvišnih scena ili neke veće razvučenosti, odnosno sve ide svojim prirodnim tokom, kako i treba, i to sve ujednačenim kvalitetom.
Kao što se da primetiti iz do sada napisanog, priča je dosta zanimljiva, intrigantna i donekle originalna, barem za to vreme, ali džabe sve to, ako likovi nisu na visokom zadatku, a na svu sreću, ovde nije takav slučaj, štaviše, baš naprotiv – dosta su zanimljivi i kompleksni, „nose“ film u svakom pogledu, dosta “ljudski“ okarakterisani, iako možda malo odišu stereotipom, iz današnje perspektive. Kad smo već kod likova, onda se moraju odmah spomenuti glumci koji stoje iza njih, pošto su oni odradili maestralan posao, u svakom smislu, u svakoj sceni, u svakom svom delu ličnosti.
Tim Holt je bio odličan kao simpatičan Kurtin, koji se nekako grana između neka dva tipa ličnosti, Valter Hjuston u ulozi starog, iskusnog i mudrog Havarda možda dao i ulogu života, a Hamfri Bogart, kao i uvek prosto rečeno: Hamfri Bogart, odnosno uverljiv, karakteran i odličan, pri čemu i kada bi glumio najvećeg kretena na svetu, opet bih morao da ga zgotivim i “navijam” za njega, iako mu ova uloga nije toliko daleko od toga. Možda grešim, štaviše, velika je verovatnoća da je tako (ipak je sve to subjektivno, odnosno iz kojeg ugla gledate na likove), ali ne mogu izbeći taj snažan utisak, da se sva tri lika mogu povezati u nekom religioznom kontekstu: Havard (Valter Hjuston) je neka verzija Raja na Zemlji, Dobs (Hamfri Bogart) sa druge stane Pakla, a Kurtin ( Tim Holt) nešto između njih dvojice. Možda je to samo tako, zbog uticaja pohlepe, zla u ljudima ili samo zbog zbog uticaja zlata, odnosno para, što u današnje vreme i nije daleko od istine.
Siromašni, bogati, vojnici, razbojnici, Amerikanci i Meksikanci svi na prvi pogled tako različiti, a opet u srži isti: ili zli ili dobri, zavisi pre svega iz kojeg ugla gledate na ljude. Ovo jeste pre svega na prvu loptu, odnosno svojim glavnim tokom, priča o tome, kako utiče na nas pohlepa, materijalna korist, novac i nedostatak istog, ali ipak je ovo više priča koja je data kroz prizmu tih stvari, o socijalnoj kritici društva, o tome šta nas čini ljudima, ko je čovek, a ko nije, i da zlato, to jest pare nisu blago Sijera Madre, to jest sveta, već nesto drugo, možda i sam čovek to jeste ili barem jedan omanji deo njih jeste.
Džon Hjuston možda nije bio toliko inovativan i uticajan režiser kao npr. Orson Vels, možda nije isto bio toliko cenjen i poznat kao npr. Džon Ford, ali jedna stvar mu se mora priznati: uvek je znao da snimi sa tehničke strane odličan film, koji je samo zbog tog aspekta bio dobar, makar mu sama priča dosta podbacila. Baš samo gledano sa tog tehničkog aspekta, ovaj film je apsolutno savršen: odlična režija sa dosta dinamike, ne toliko prisutne, ali fino odrađene akcione scene, pri čemu je sve to lepo uklopljeno u odličnu celinu, kao neki prelepi mozaik, uz prelepu crno-belu fotografiju Ted D. MekKorda, iako se u tome vidi lagani uticaj toga, što se sam Džon Hjuston bavio slikanjem u svojoj mladosti.
Kada se sve ovo sabere i stavi na gomilu, ovo jeste film, kojemu se uvek radom vraćam (kao i mnogi drugi ljubitelji „zlatnog doba“ Holivuda, pa i filma uopšte) i koji apsolutno zaslužuje status klasika ili je bolje reći „Blago Sijera Madre“ jeste obeležje svetskog filma, a pogotovo Holivuda, iz više razloga: zbog svoje priče i likova, tehničke savršenosti, što zbog svog uticaja na druge filmove, jer je npr. ovaj film Pol Tomas Anderson gledao pre spavanja, dok je pisao scenario za svoj film „Biće krvi“.
Možda za kraj ovog teksta najbolje je reći da je ovo jedan od omiljenijih filmova (na visokom 4. mestu) legendarnog Stenli Kjubrika, a to ipak nije mala stvar, za bilo kojeg režisera, kao i za sam film.
10/10
Autor: Filip Filipović
