Džona Hil (Jonah Hill) se, iako sa manjkom glumačkog talenta, u poslednjih nekoliko godina nametnuo kao logičan izbor za glumca u svakoj uspešnoj komediji. Njegove u uloge u Superbad, Get him to the Greek i Forgetting Sarah Marchall i svega 80 minuta trajanja filma su me naterale da sednem i pogledam ovaj projekat, iako nisam očekivao ništa dobro i kvalitetno.
Džona glumi Nou Grifita, autsajdera koji sticajem okolnosti poznaje žensku osobu koja dozvoljava da je oralno zadovolji i koji prinudno uskače kao zamena bebisiterki od čijeg dolaska zavisi da li će Noina majka otići na sastanak sa poznatim hirurgom. Noa se susreće sa trojkom koja predstavlja noćnu moru za sve bebisitere, seksualno frustiranim klincem, klinkom koja glumi starletu i mladim usvojenom latinom, problematičnim buntovnikom. Oni zajedno uleću u „komične“ situacije i doživljavaju vrlo turbulentnu noć kada, između ostalog, kradu dijamant, diluju kokain i naprave eksploziju u restoranu.
Režiser filma je Dejvid Gordon Grin (David Gordon Green), čovek koji je, između ostalog, režirao Pineapple Expres, i logično je da prosečni gledalac očekuje nešto od njegovog novog projekta. Nažalost, ovaj film je kvalitetom ispod svakih očekivanja. Scenaristi su rendom nabacali događaje za koje nalaze da su smešni i zanimljivi, upakovali ih u niz događaja kršenja zakona, koje većina opasnih momaka ne doživi tokom čitavog života, i servirali ih nama začuđenim gledaocima. Ovaj film je jednostavno bez duše, nema komičnih situacija, nema šala, nema originalnosti, bukvalno proleti pred očima, i verovatno bi bio zaboravljen da nije tako loš. Ono što najviše ubija u pojam je bedan pokušaj sentimentalnosti na kraju filma, kada se deca od najgorih neprijatelja sitera pretvaraju u umiljate mice koje ni mrava ne bi zgazile.
Film je okupio nekoliko solidnih glumaca, među kojima prednjače Džona, Sem Rokvel (Sam Rockwell) i mladi Kevin Ernandez (Kevin Hernandez), ali oni, nažalost, nisu dobili materijal sa kojim mogu da pokažu ono što znaju i postavlja se pitanje zašto su uopšte pristali da učestvuju u ovome. Čak i pojave Metod-mena (Method Man) i DžejBi Smuva (J.B. Smoove) prolaze neprimećeno i oni se savršeno utapaju u sivilo besmislenosti koji prožima film.
Ovaj film je operisan od humora i kvaliteta svake vrste, predstavlja bedan izgovor za komediju i pun je stereotipa i besmislenosti koji čine da gledalac doživi transfer blama gledajući ga. Dvojku mu dajem samo zbog ranijih kredita koji Džona i režiser imaju kod mene, a sam film nije vredan ni mesta na torentima.
2/10
