Svako u životu pogleda barem jedan film koji na njega ostavi poseban pečat i neizbrisiv trag. Nema takvih filmova puno, zato kada naletiš na njega itekako ga zapamtiš. Za mene je to ovaj film.
Volter Miti (Ben Stiller) je povučen i usamljen radnik časopisa „Life“ koji je pritom potajno zaljubljen u novu radnicu, samohranu majku Šeril Melhof (Kristen Wiig). Kada od misterioznog fotografa i pustolova Šona O’Konela (Sean Penn) kog nikada nije lično upoznao, ali koji je njegov uzor, dobije poštom 25 negativa za naslovnicu završnog broja „Life“-a (pošto novo vođstvo namerava ugasiti časopis i pokrenuti novi onlajn) otkrije da zadnji, 25. negativ nedostaje i tu započinje njegova životna pustolovina – kreće u potragu za izgubljenim negativom i za Šonom.
Iako je već bilo ekranizacija ove kratke priče, najpoznatija je ona iz 1947. godine sa Denijem Kejem u glavnoj ulozi, ova adaptacija nije klasičan rimejk niti rip of već poprilično originalna i sveža priča, sa podosta novih elemenata. Ben Stiler, koji je ujedno i režiser filma, sjajno je obavio oba posla. Volter u njegovoj interpretaciji je neverovatno uverljiv i životan lik. Vizuelno impresivan i čudesan film u kome se maštarije glavnog junaka izmenjuju sa stvarnosti su urađene besprekorno. Nikada nisam bila neki njegov veliki fan, ali nakon ovog filma kupio me je za sva vremena. Ovaj projekat predstavlja sjajnu kombinaciju avanture, komedije i drame.
Kadrovi Grenlanda, Islanda i Himalaja su bajkoviti i nerealno lepi. Da ne zaboravimo sjajnu muzičku podlogu Hose Gonzaleza Stay Alive, te bezvremenski hit Dejvida Bouvija – Space Oddity. Od glumačke ekipe jos vredi istaknuti Adama Skota (Adam Scott) kao ljigavog menadžera, Širli Meklein (Shirley MacLaine) kao mudru i vitalnu Volterovu majku, te posebno upečatljivu epizodu fantastičnog Šona Pena kao harizmatičnog i duhovitog fotografa slobodoumnog duha. Moto časopisa „Life“ je: To see life, see the world i u toj definiciji se krije sama esencija ovog filma.
Ovo je jedan od onih filmova koje nakon što odgledaš izlaziš iz bioskopske dvorane sa ogromnim smeškom i punim srcem. Nije to film bez mana – scena sa morskim psima, te ona gde Volteru zazvoni mobilni na vrhu Himalaja jesu preterane i nerealne, ali to nipošto ne umanjuje kvalitet i lepotu ovog filma – čini ga samo nesavršeno životnim, a samim tim i beskrajno lepim i šarmantnim. Da ne zaboravim spomenuti i scenu sa karaokama, koja je urnebesna, humor se provlači kroz celi film, ali ne onaj vulgaran i neukusan, već nadasve zdrav i zabavan.
Mogla bih još pisati o ovom filmu, ali nema smisla – ono najbitnije sam rekla. Završiću ovu recenziju sa željom da što više ljudi pogleda ovaj film, jer on predstavlja tračak svetla u našim ionako tmurnim i crnim životima.
9/10
Autor: Sandra Lukić
