Novo poglavlje priče o britanskim penzionerima avanturističkog duha. Činjenica je da je prvenac naišao na topao prijem kod širokog auditorijuma, a bogami ni kritika nije škrtarila sa pozitivnim komentarima, pa je to dobar vetar u leđa da se krene dalje. Posle par godina okupljena je filmska ekipa u manje-više istom sastavu. Svojski su prionuli na posao sa vidnim entuzijazmom, u pokušaju da naprave nastavak koji će imati svrhu, u smislu da zadovolji ukuse radoznale publike. Ponovo je zaseo u režiserskoj stolici iskusni filmski mag, Džon Maden (John Madden). Scenario je potekao iz priče nastale kao plod napornog zajedničkog rada, šefa i njegovog vernog saradnika (dodao bih i sledbenika), Ola Parkera.
Nastavak odvodi novopečene poslovne partnere Sonija (Dev Patel) i Mjurijel (Maggie Smith) kod potencijalnog američkog investitora, sa namerom da ga privole da deo svog kapitala uloži u novi egzotični hotel. Soni se našao u neviđenom haosu, rastrzan između nagomilanih poslovnih obaveza i ličnog angažovanja u opsežnim pripremama za predstojeće venčanje s voljenom Sunainom (Tina Desai). Tradicionalno indijsko venčanje u ovoj zemlji je poseban događaj, gde se ništa ne prepušta slučaju i sve mora da funkcioniše perfektno. Ovaj svečani čin nije samo zasnivanje bračne zajednice mladića i devojke, već i spajanje njihovih familija. Uzavrele strasti biće dodatno uspaljene kada u hotel stignu dvoje stranaca. Ona se predstavlja kao Lavinia Bič (Tamsin Greig), a on je Gaj Čembers (Richard Gere). Dve enigme koje će prouzrokovati konfuziju u glavi ambicioznog menadžera i izazvati niz urnebesnih događaja…
Narativ se razvija u dobro utvrđenom pravcu. Naši stari junaci prebrodili su početne teškoće. Polako, korak po korak, oni pronalaze svoje mesto u novom društvu, oslobođeni predrasuda sa kojima su kročili na tlo nekadašnje kolonije. Dopadljivo je što su se ljudi iza kamere svojski potrudili da održe dinamiku, prikazujući penzionere kao veoma živahne i žilave borce. Oni hoće da rade, da sklapaju poznanstva, da se druže i da svakodnevno nauče neku važnu lekciju od dobronamernih starosedelaca. Uprkos tome što su čvrsto zakoračili u ‘treće doba’, u njima i dalje plamti ljubavni žar, a želja da razdrmaju sopstveni emotivni život održava ih vitalnim, mladalački energičnim.
Oprobani recept iz prvog dela uspešno je primenjen i u nastavku. Koncept inscenacije nekoliko podzapleta gledaoce stavlja u ugodan položaj da paralelno isprate sudbine omiljenih likova. Naravno i da opet uživaju u njihovim simpatičnim zgodama i nezgodama. Umešno portretisanje najzanimljivijih likova, uključujući i pridošlice, krasi narativ, uz poslovično duhovite replike i dosetke. OK, tradicionalno indijsko venčanje zauzima posebno mesto, jer je iskorišćeno kao sredstvo inspiracije, svojevrsni životni putokaz, odašiljač poruka da treba slediti svoje snove, bez obzira na starosnu dob, poreklo ili materijalni status.
Na setovima se ponovo našla elita britanske glumačke scene. Uz par pojačanja sa strane, što je samo popravilo i onako povoljan utisak. Stara garda iznova dokazuje da ima itekako šta još da kaže i pokaže, demonstrirajući i zavidne komičarske veštine. Dramaturški potencijal celokupne priče autentično je oživljen u znatnoj meri zahvaljujući impresivnim glumačkim izdanjima. Hajde da budem malo subjektivan, pa da istaknem samo neke od njih. Ako je u prvencu posebno plenila pažnju publike, proslavljena lejdi britanskog glumišta, Džudi Denč (Judi Dench), onda je u drugom delu pozornost na sebe skrenula izvanredna Megi Smit. ‘Tiha voda breg roni’, više nego dovoljno govori o njenom glumačkom doprinosu. Moram da pomenem kako je Dev Patel, pored već dobro poznatog smisla za humor, oduševio i fascinantnim plesačkim performansom, na koji bi mu pozavideo i Travolta iz najboljih dana.
Poput nadaleko popularnih indijskih začina i ova priča poseduje čarobnu moć da vas omami, zavede i na kraju u potpunosti osvoji. Novi član posade, ugledni britanski filmski fotograf Ben Smitard, sugestivno je preneo svu lepotu indijske kulturne baštine na veliki ekran. Počastio nas je magičnim kadrovima arhitektonskih zdanja od kojih zastaje dah, što je posveta, ali i svedočanstvo, uticaja i moći nekadašnje imperije. Snimatelj je širokim kadrovima u eksterijeru, postigao autentičnu atmosferu. Dovoljno je samo da bacite pogled na uzavreli haos koji vlada na gradskim ulicama i trgovima, pa da shvatite koliko se ovo podneblje razlikuje od onoga što viđamo, recimo, po evropskim metropolama.
Živopisne scene sa venčanja ispraćene mnoštvom atraktivnih detalja (garderoba, nakit, hrana, običaji u duhu strogo poštovane tradicije, sa maštovito osmišljenom koreografijom) predstavljaju ‘trademark’, iz jednostavnog razloga što daju šarmantan vizuelni identitet toploj romantičnoj komediji. Živahni muzički aranžmani koje potpisuje Tomas Njumen u diskretnom su skladu sa narativnom strukturom.
Po običaju uvek je teško ponoviti veliki uspeh, iznova dostići visok nivo, no dajem sebi slobodu da izrazim sopstveni sud. Da, da, verovatno nije briljantan kao prvenac, ima neke sitnije propuste (kritičari se oduvek bave ovom vrstom ‘problema’). No, ima i svojih draži, novih osvežavajućih likova i pregršt zanimljivih detalja. U stanju je da vas povremeno baš slatko nasmeje i maltene stalno drži u dobrom raspoloženju. Komedija koja, osim više nego dobre zabave, nudi još ponešto. Prosleđuje poruke u kojima se veliča humanost, tolerancija, uvek potrebna ljubav, ali i podstiče na razmišljanje da je životni put posut brojnim iznenađenjima, da čovek nikada nije načisto šta mu donosi dan, a šta noć.
Jedna dobro postavljena ideja iz prvog dela sada je samo razrađena u pravom smeru. E sada, koliko se u tome uspelo neka ostane predmet procene znatiželjne publike. Koliko vam je legao The Second Best Exotic Marigold Hotel zavisi i od ličnog ukusa i afiniteta prema popularnom podžanru. Ono što je neosporno jeste da nije razočarao, te ga opravdano svrstavam u skroz potreban nastavak.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
