The Rover je australijski film iz 2014. godine koji je teško žanrovski definisati, a ja sam ga smestio u žanr distopijskog vestern-trilera. Režiju i scenario potpisuje Dejvid Mišo kome je ovo bio drugi film, a ranije sam pisao o njegovom The King sa Timotijem Šalameom u glavnoj ulozi. Premijerno je prikazan u sekciji Midnight screenings na festivalu u Kanu.
Radnja je smeštena u australijsku pustoš deset godina nakon kolapsa, kako saznajemo u uvodu. Upoznajemo ćutljivog i namrgođenog Erika (Gaj Pirs) koji putuje od grada do grada sve dok ne postane žrtva pljačkaša koji mu prilikom bega kradu automobil. Tokom bežanja ostavljaju za sobom ranjenog saučesnika Reja (Robert Petinson), koga Erik primorava da mu pomogne u potrazi za automobilom i ljudima koji su ga ukrali…
Mi ne dobijamo objašnjenje o kakvom kolapsu je reč, da li je njegov uzrok neka nova ekonomska kriza ili možda nuklearni rat, ali je posle prve dve scene jasno da to nije ni toliko bitno jer je došlo do kolapsa ljudskosti. Nakon pada sistema i nastanka haosa, u ljudima preovladava predatorski instinkt koji svoju pažnju usmerava na puko preživljavanje. Možda je za stanovnike ovih pustih, nemilosrdnih australijskih predela to bio normalan način života i pre kolapsa, ali su ga sada potpuno usavršili.
Ovakva premisa ne ostavlja ništa drugo osim beznađa, nihilizma i očaja koji u okolnostima kada vlada bezakonje postaju neka vrsta ličnog zakona koji naše likove vuče napred da se suočavaju sa najgorim stvarima koje čovečanstvo ima da ponudi. U ovakvim okolnostima nema heroja, ali zato zlikovaca ima na pretek. Kada se malo bolje razmisli, s obzirom šta ih okružuje i kakvim životima žive, ovi ljudi ni nemaju izbora osim da budu kriminalci.
Erik je tip ličnosti koji ne primećuje ništa što nema direktan uticaj na njega, a njegova odluka da juri pljačkaše koji su ostavili ispravan automobil umesto njegovog deluje čudna u kontekstu svega što ga okružuje. Gaj Pirs je toliko ubedljiv da nisam razmišljao o motivu njegovog lika nego sam shvatio da je jednostavno nagonski primoran da vrati svoje vozilo, kao da želi da zaštiti zakon privatne svojine. Njegova delovanja su proračunata i ispunjena smrtonosnim instinktom predatora.
Rej je, sa druge strane, relativno nevin lik koji ispaljuje neskladne monologe i čija naivnost ga čini ranjivim u svetu u kome takvi likovi nemaju šanse. Nasuprot Pirsa čiji pogled može da buši zidove, Petinson je gotovo detinjast u nastupu ispunjenom kolebanjem, buncanjem i tremom, što rezultuje time da nam bude simpatičan u prilično nesimpatičnom svetu ispunjenom divljacima i bezbožnicima. Mislio sam da će se scenario više baviti njihovim odnosem koji je od početnog neprijateljstva imao potencijala da postane neka vrsta partnerstva, ali smo ostali uskraćeni za to.
Film ispunjavanju sporije sekvence sa kadrovima koje ispunjavaju pejzaži australijske pustare, a njihova izolovanost u kombinaciji sa nihilizmom koji prožima priču čitav film čine dodatno težim. Atmosfera je gusta i napeta i može se reći da se priča u velikoj meri oslanja na nju. Međutim, brutalno nasilje i okruženje beznađa uskoro postaje repetitivno, što u kombinaciji sa sporim tempom mnogi mogu uzeti kao minus. Moram priznati da mi se dopao konačan rasplet koji potencira humanost i koji je sigurno zaslužan za konačnu ocenu-dve više.
The Rover je brutalan post-apokaliptični triler sa likovima koji su izgubili moralni kompas, prelepim snimcima australijskih pejzaža i napetom atmosferom koji će mnogima biti previše spor i tmuran da bi uživali u njemu – Mad Max u poređenju sa ovim filmom deluje gotovo veselo.
moja konačna ocena: 7/10
