The Pale Blue Eye (2022)

Vaša ocena filma:

The Pale Blue Eye je gotik triler koji kao režiser i scenarista potpisuje Skot Kuper koji je adaptirao istoimeni roman Luisa Bejarda iz 2003. godine. Ovaj filmaš je već sarađivao sa Kristijanom Bejlom na projektima Out of the Furnace i Hostiles. Film je pušten u ograničenu bioskopsku distribuciju 23. decembra prošle godine kako bi bio u konkurenciji za dodele filmskih nagrada, da bi na servere Netflixa stigao pre četiri dana.

Radnja filma je smeštena u 1830. godinu i na samom početku priče je detektiv Lendor (Kristijan Bejl) angažovan od strane upravnika da istraži samoubistvo kadeta na vojnoj akademiji Vest Point. Detektivu je preminula supruga, dok mu je ćerka pobegla od kuće, pa je generalno umoran od sveta i utehu pronalazi u alkoholu. Istragu dodatno komplikuje činjenica da je preminulom momku hirurški precizno izvađeno srce. Sticajem okolnosti detektiv angažuje jednog od kadeta da mu pomogne u rasvetljavanju slučaja – reč je o mladiću (Hari Meling) koga će svet upoznati kao čuvenog pisca Edgara Alana Poa.

Jedna od književnih trivija je da, dok je Artur Konan Dojl možda popularizovao modernu detektivsku priču, najverovatnije ju je stvorio Edgar Alan Po. Ova adaptacija počinje prilično čvrstom, iako neizrečenom pretpostavkom da je Po morao da poznaje ili se barem susreo sa detektivom poput Lendora koji je inspirisao njegove izmišljene priče o dedukciji. Postavlja se onda pitanje da li je ovo priča o Pou ili o pomenutom detektivu? Autor čini da je priča o obojici, što je skroz u redu s obzirom na to da dva lika imaju različite svrhe, metode i ličnosti dok pokušavaju da otkriju ko je počinio zločin na vojnoj akademiji. Problem je, možda, u tome što je Po mnogo intrigantniji i zanimljiviji lik od čoveka koji je angažovan da obavi većinu istraživačkog posla.

Detektiv Lendor je tužan i usamljen čovek koji živi u izolovanoj kućici. Iako ima vojni dosije, njegova reputacija potiče od rada kao svojevrsni detektiv konsultant koji pomaže policiji da reši razne i misteriozne zločine. Takav je i slučaj koji ga izvlači iz dnevne rutine – prvobitna presuda je da je reč o samoubistvu, ali postoje očigledni problemi u toj pretpostavci. Uz pomoć akademskog doktora i sopstvenih veština, Lendor otkriva da je žrtva udarena u potiljak pre nego što se ugušila, tako da definitivno traži ubicu. Što se tiče poznatog pisca u nastajanju, on je trenutno kadet na akademiji, baš kao što je i pravi Po bio 1830. godine. Lendor slučajno nailazi na njega u lokalnoj kafani gde mladić „pije čašu za čašom kako bi prigušio mračne misli“. Međutim, za ovako morbidan um ne postoje mračne misli o smrti, očaju ili usamljenosti.

Poa ovde predstavlja Hari Meling, glumac koji je karijeru počeo kao Dadli Darsli u filmovima o Hariju Poteru. On je ovde nadmašio Kristijana Bejla, ne samo zbog toga što jezivo liči na Poa, već i zbog precizne finoće njegovog izvođenja. Njegov Po je pun depresivnih misli i svojom pojavom stvara atmosferu jezivosti i melanholije. Postoji nešto mračno radosno u tome što uspeva da kanališe te misli u nešto korisno, u pomaganju Lendoru u njegovoj istrazi, ali i kreativno jer je to u vreme neredovno pisao. Njegovi susreti sa doktorovom ćerkom nam pružaju i nagoveštaje beznadežnog romantizma.

Postoje dve različite priče koje odigravaju u okviru Kuperovog scenarija. One su učvršćene postojanjem dva odvojena kraja, a u svakom kraju je fokus na jednom od dva lika i njihovim zaključcima iste misterije. Jedan kraj pripada Lendoru, koji prati različite tragove i osumnjičene ka identitetu ubice – čini se da se većina njegovog detektivskog rada odvija slučajno ili kao koincidencija, ali je to objašnjeno ili barem racionalizovano konačnim razotkrivanjem zapleta. Moram priznati da mi njegov lik ili njegov nasumični način dedukcije nisu bili posebno zanimljivi, bez obzira što je detektiva tumačio Kristijan Bejl.

Verovatno je razlog tome sam Po koji se toliko bavi radom i istragom da nakon njegovog mešanja Lendorov lik počinje da se oseća kao višak. On je mnogo zanimljiviji lik, delom zbog novine viđenja istorijske ličnosti u ovom svetlu, delom zbog načina na koji autor opisuje njegovo raspoloženje i detalje biografije, ali najviše zbog Melingove pune posvećenosti da sve to uverljivo predstavi. Dok ga tok Lendorove istrage dovodi do sablasnih i okultnih stvari, što opet ukazuje na neku ranu inspiraciju za piščev kasniji opus, Poova konačna otkrića ga vode ka mračnijim elementima ljudske prirode i moralnoj dilemi. Gotovo sve u ovom filmu ukazuje na to da je Po pravi i daleko ingrigantiji protagonista ove priče, ali je film rastrzan između dva čoveka i toga da li se zapravo radi o uznemirujućim idejama koje njegov zaplet pokreće ili se te ideje koriste samo kao način da nas šokiraju i iznenade u konačnom raspletu.

The Pale Blue Eye je intrigantna gotik-misterija koja je zahvaljujući glumačkom ansamblu i hladnoj atmosferi vredna naše pažnje dok Hari Meling u ulozi Edgara Alana Poa definitivno „krade šou“.

moja konačna ocena: 7/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)