The Northman (2022)

The Northman je treći dugometražni film Roberta Egersa, nesumnjivo jednog od najinteresantnijih mlađih filmaša koji nam je do sada predstavio veoma zapažene i inovativne radove The Witch i The Lighthouse. Ovoga puta nam donosi istorijsku fikciju koju je napisao u saradnji sa islandskim književnikom Sjonom i koja je reklamirana kao do sada neviđeni vikinški spektakl. Film je premijerno prikazan na festivalu Rigoleto u Stokholmu 28. marta, da bi u bioskopsku distribuciju bio pušten dve nedelje kasnije.

Scenario je baziran na islandskoj sagi o osvetoljibivom kraljeviću Amletu iz desetog veka koju je Vilijem Šekspir adaptirao i 1602. godine predstavio kao Hamlet. Prošireni prolog nas vodi u 895. godinu u kraljevstvo na olujnom poluostrvu negde u severnom Atlantiku gde se kralj Aurvindal (Itan Hok) vraća iz ratnog pohoda. Pošto je ranjen u borbi, kralj želi da obavi pripreme da njegov sin Amlet nasledi tron. Ubrzo nakon toga upada u zasedu vojnicima odanim njegovom bratu Fjolniru (Klaes Bang). Princ beži čamcem, zavetujući se da će osvetiti oca, spasiti majku i ubiti svog strica.

Godinama kasnije, Amlet (Aleksandar Skarsgard) je postao nemilosrdni ratnik za osvajačko pleme. Nakon osvajanja jednog sela saznaje da je Fjolnir svrgnut i da je sada farmer na Islandu. Pretvarajući se da je zarobljeni rob, Amlet se probija do farme svog strica i nepoznat njegovoj porodici se sprema za osvetu – kuje plan da psihički uništi i konačno ubije Fjolnira.

U svom planu biva vođen verskim ritualima, počevši od veštice koju tumači Bjork, pa sve do devojke Olge (Anja Tejlor Džoj) koja ima svoje čarolije, i potpomognut je relikvijama folklora kao što je magični mač. Međutim, pravi temelji njegovog cilja u svetu u kome su heroji zlikovci i obrnuto su tradicije porodičnih obaveza i savremeni kodeks o tome šta znači biti ratnik i muškarac.

Egers još jednom pokazuje da se odlično snalazi sa istorijskim dramama koje poseduju elemente natprirodnog. Ovde uzima osnovu legende o Amletu i pravolinijska priča o osveti u njegovim rukama bila malo izvrnuta i umetnički doterana. Očekivano se nije mogao izbeći narativ sa tradicionalnim konvencijama priča o osveti – šta će se dogoditi, kako će se to dogoditi i zašto tako mora biti, ali unutar svega toga postoji dublja i složenija priča vezana za sam termin, odnosno postupak osvete.

Ta priča postavlja razna pitanja vezana za tradicionalna opravdanja, shvatanja i svrhu krvave osvete, ali i za Amletov ratnički kodeks, njegovu ulogu osvetnika svog oca i njegovu odanost još uvek živoj porodici, kao i potencijalnoj porodici u budućnosti. Međutim, sve ovo se posle određenog vremena gubi i priča ipak ide tradicionalnom, jednostavnijom putanjom. Naravno, disekcija same teme osvete može biti potpuno irelevantna za ovaj film, ali je šteta što je postavljen potencijal za razradu koji nije ispunjen. To znači da umesto provokativne meditacije o slobodnoj volji i osveti upakovanoj u krvavi i detaljan spektakl – dobijamo „samo“ spektakl.

Može se reći da je dobrim delom filma čitav narativ sekundaran u odnosu na autorovu posvećenost ponovnom stvaranju sveta nordijskih zemalja iz devetog veka, istraživanju njegovih društvenih i kulturnih vrednosti, kao i njegovih religijskih uverenja i rituala. Priča predstavlja izgovor za Egersa da kombinuje prljavi, brutalni osećaj estetskog realizma sa zadivljujućom atmosferom neprirodnog straha. Ta autentičnot i atmosfera vuku ovaj film jer kad priča i osnovne ideje o osveti dođu u oštriji fokus, one ni približno nisu razvijene kao izgradnja sveta koji ih okružuje.

Ovo je svet u kome su proročanstva i začarano oružje uobičajena pojava kao što su i brda, građevine od kamena i drveta i ukorenjena surovost. Egers daje hladnu mračnost pejzažima i koristi trikove u scenama natprirodnog kako bi postigao da se elementi fantastičnog učine jednako vitalnim i autentičnim – na taj način sve izgleda i arhaično i savremeno. Vizuelno je sve ovo veoma zanimljivo i oskudnoj pozadini filma pruža misteriozni izgled impozantne propasti, ali verujem da to mnogima neće biti dovoljno, naročito ne onima koji su očekivali razrađenije likove i kvalitetnije dijaloge. U pokušaju da ostane veran izvornom materijalu i u Egersovom balansu između sopstvenih ideja i zahteva studija i cenzora, The Northman je izgubio potencijalni status vrhunskog filma.

The Northman je umetnički spektakl Roberta Egersa u kome filmaš nije žrtvovao svoj prepoznatljivi stil – ekranizacija krvave, osvetničke islandske legende koja se uglavnom drži osnova priče, pa je samim tim ogroman narativni potencijal ostao neiskorišćen.

moja konačna ocena: 7/10