Svetska kinematografija, pa i sam Holivud su imali nekoliko velikih i veoma jakih gubitaka koje možda nikada nisu uspeli da prebrode, a tu pre svega mislim na preranu smrt američke pop ikone Džejms Dina, onda prerani odlazak legende nemačkog i svetskog filma F.V. Murnaua u 42. godini, a ovde može upasti i ne toliko tragična situacija oko Čarls Lotona (Charles Laughton), koji je samo snimio jedan film, a mogao je više njih i tako postati jedan od najboljih u istoriji filma. Nažalost, to je sada sve u domenu teorija i pretpostavki, a da je mogao postati jedan od najboljih, mogao je i nažalost ostaće zapamćen samo kao jedan od najboljih glumaca svog vremena, a ne kao neko koje režirao jedan od najboljih debi filmova u istoriji kinematografiji: „Noć lovca“.
„Noć lovca“ je jedan od onih filmova iz Holivuda sredinom XX veka, koji na prvi pogled nije bio toliko originalan, unikatan i osoben, pošto je dosta stvari uzimao iz već ustaljenih formi, ali je među prvima sve te elemente uklopio u jednu fenomenalnu, zanimljivu i prelepu celinu, koja možda iz tog razloga nije uopšte dobro prihvaćena ni kod kritičara, a ni kod same publike. Jednostavno su skoro svi očekivali potpuno drugačiji film, možda čak i u skladu sa prethodnim ulogama Robert Mičama (Robert Mitchum), a to često može da izazove konta efekat, odnosno da ovaj film bude ovako loše prihvaćen, a to je koštalo Čarls Lotona karijere kao režisera.
Inače, u pitanju je film koji je rađen po istoimenom romanu Dejvisa Gruba, čija priča počinje time što Ben Harper, otac dvoje divne dece: mladog Džona i male Pirl, opljačka banku, ali nažalost biva uhapšen i osuđen na smrt, ali pre tog čina skriva novac koji pokazuje svojoj deci, uz njihovo obećanje da nikome ne kažu, čak ni svojoj majci. Potom sasvim slučajno religiozni fanatik i sveštenik po imenu Heri Pauel, koji na taj čin gleda kao znak Boga sa neba pošto saznaje za to u ćeliji koju je delio sa Ben Harperom, posle izlaska iz zatvora sprema plan da uzme taj novac i tako još više pogorša već dosta loš život porodice Harper. Iako u grubim obrisama celokupna radnja mahom podseća na neki krimi triler koji je više puta čak i za to vreme bio odrađen, ipak to nije, pošto je ovo ustvari tipična bajka koja je samo stavljena u neki mračniju i modernu verziju krimi trilera, koja najbolje radi kao bajka, a mnogo manje kao nešto drugo, pa i sam triler.
Kao i kod većine bajki, likovi su ono što te iste bajke čini dobrim, zanimljivim i uvek prijatnim za čitanje, odnosno u ovom slučaju za gledanje, a baš to jeste velika odlika ovog filma. U centru filma se nalaze dva potpuna drugačija tipa likova: s jedne strane dvoje mlade, naivne i tužne dece Džon i Pirl, a sa druge strane fanatičan, surov, mračan i pre svega, zao Heri Pauel, a svi oni se ukrštaju sa pojedinim ljudima, za koje ne možemo sa apsolutnom sigurnošću reći, da su 100% dobri ili loši, osim za jednu osobu, o kojoj neću ništa pisati, da ne bih upropastio doživljaj onima kojima nisu još uvek pogledali film, jer spada u jedan poveći spojler. Ova prva strana ličnosti predstavlja oličenje dobrote, naivnosti i samog Boga, a ova druga je tipično oličenje zla i svega lošeg na svetu ili prosto rečeno samog Đavola. Možda ipak ovu situaciju najbolje opisuje same ruke Robert Mičama, tj. Heri Pauela, jedna sa motivom ljubavi, a druga sa motivom mržnje.
Kada sam prvi put pročitao vest da je glavnu ulogu odbacio legendarni Geri Kuper, kojeg obožavam, najviše zbog uloge u filmu “Tačno u podne“, gde igra čoveka kakav sam želeo da postanem kada odrastem, bio sam možda malo razočaran, ali iz današnje perspektive sam apsolutno srećan, pošto sam 100% sam siguran da je Rober Mičam pravi čovek za ovakvu ulogu i niko drugi ne bi mogao biti ovako dobar, pa možda nisam Džek Nikolson. Prosto, bio je u jednom momentu strašan, surov, nasilan, pravi ideal psihopate i serijskog ubice, a onda u jednom momentu uskoči u svoju masku dobrog, religioznog i pravičnog sveštenika. Pored samog Robert Mičama treba obavezno napomenuti i legendu nemog američkog filma Lilijan Giš (Lillian Gish), koju mi je bilo vrlo drago da vidim u ovako dobrom filmu, kao i simpatičnog Džejms Glisona (James Gleason) koji je igrao lika kojeg morate da zgotivite odmah, iako mu je uloga bila totalno nebitna.
Kao i svaka druga bajka, i ova „Noć lovca“ nije uopšte savršena, pošto gluma dece nije bila toliko upečatljiva, dobra i na mestu, mada u tome i jeste lepota ovog filma, pošto nijedna bajka nije savršena, jer uvek ima isti početak („bilo jednom davno“) i skoro uvek istovetan i srećan završetak. Možda baš u tome leži celokupan kvalitet ovog filma.
Tokom svih ovih godina od izlaska samog filma, nastala su mnogobrojna tumačanja istog, od kojih se izdvajaju ona koja govore o njemu kao krimi triler filmu, onda ona koja govore o njemu kao noar filmu, onda ona koja govore da ima neke aspekte horora, ali sve to je samo delimično tačno, pošto „Noć lovca“ predstavlja epohalno remek-delo koje predstavlja skup svega toga. „Noć lovca“ je prosto rečeno psihološki triler borbe između dobra i zla, stavljen u mračnu noar atmosferu i podlogu, sa par horor elemenata i atmosferom kao iz mračnih bajki braće Grim. Sve to je na najbolji mogući način odrađeno u duhu nemačkog ekspresionizma (urađeno je kao malo modernija verzija nemačkog nemog filma iz 20-ih godina), u polju režije, same tematike, a najviše crno-bele fotografije, koja predstavlja najbolji mogući omaž majstorima, kao što su Robert Vine, F.V. Murnau i Fric Lang, koji su taj pravac doveli do vrhunca za vreme nemog filma, 20-ih godina.
Kad se celokupan utisak o ovom filmu posmatra kao neka celina, jednostavno se moraju uočiti par stvari: ovo jeste jedan od klasika Holivuda, ovo jeste jedan od najboljih filmova 50-ih godina, ovo jeste jedna prelepa bajka, ali pre svega, ovo je veliki uspeh Čarls Lotona, kojega zbog ovoga ne treba pamtiti samo kao velikog glumca, već i kao velikog režisera.
10/10
Autor: Filip Filipović
