It’s called flirting when you’re young. I’m not sure what it’s called when you’re over 70.
Noa Bombek (Noah Baumbach) je nezavisni autor koji u svojim filmovima akcenat stavlja na dijaloge, likove i njihovu razradu. Bavi se šarenom lepezom karaktera koji su na neki način autsajderi, ne snalaze se u nekom životnom segmentu, slomljeni su i nesigurni da pronađu svoje mesto pod suncem. Najnoviji film The Meyerowitz Stories je specifičan u njegovom stvaralaštvu jer nam donosi čitavu porodicu takvih karaktera.
Glava porodice i centar svih dešavanja je Harold Majrovic (Dustin Hoffman), umetnik u godinama koji nikako da dobije svojih pet minuta slave. Međutim, to ga ne sprečava da i dalje stvara, da ljubomoriše na druge umetnike i da se pojavljuje na izložbama. Njegov egocentričan, sujetan i pomalo patetičan stav je doveo do toga da se većina njegovih interakcija sa ljudima svode na priču o njemu i njegovom stvaralaštvu bez nužne prisnosti, što ostavlja utisak nezainteresovanosti za bilo šta drugo.
Njegov najstariji sin Deni (Adam Sandler), nedavno razveden, mu dolazi u posetu sa ćerkom Elajzom (Grace Van Patten), koja je upravo upisala studije filma. Deni je razočarenje za Harolda, jer nije umetnik, nema posao i sada nema ni gde da živi, dok Deni za svoju situaciju krivi Harolda jer ga nije podržavao. Haroldova najnovija supruga Morin (Emma Thompson) napušta grad na nekoliko dana, što ostavlja prostora da se porodica ponovo zbliži…
Scenario je podeljen na nekoliko segmenata, a upravo je druženje Harolda i Denija prvi od njih. U narednima upoznajemo mlađeg sina Metjua (Ben Stiller), koji živi na zapadnoj obali i uspešan je biznismen, kao i ćerku Džin (Elizabeth Marvel). Ono što je zajedničko za sve njih je da niko nije entuzijastičan oko ideje za porodično druženje. Takođe, ono što zajedničko za Haroldove potomke je da poseduju dozu gorčine karakterističnu za ljude koja su u mladosti, manje ili više, bila zapostavljeni. Danas su oni odrasli, ali su u dubini i dalje pomalo ljuta i pomalo tužna deca.
Autor nam ne prikazuje celu porodicu, većina bivših partnerki bude samo spomenuta, što tumačim kao činjenicu da su te žene pobegle glavom bez obzira. To se najbolje vidi po karakteru Džin, koja je predstavljena tačno onako kako je porodica shvata – tiha, povučena i uvek je tu ako nekome treba. U situacijama kada njene izjave postanu konkretniji deo porodične dinamike, ona ostaje u drugom planu, a čak je i braća pitaju zbog čega uvek dolazi da se brine oko oca kada ona ima najmanje razloga za to. Deni i Džin su očigledno morali da se nose sa nezainteresovanim ocem i maćehom, koja se više brinula o svom biološkom sinu, a indirektno izvinjenje, koje čak nije ni upućeno njima, je najviše čemu mogu da se nadaju.
Jedna od karakteristika filmova ovog autora je da se morate osećati pomalo neprijatno ako i sami ne živite u disfunkcionalnoj porodici. Tipične takve scene su razgovor Harolda sa nekim od sinova, u kojima mu oni pričaju o svom životu, dok Harold nezainteresovano trabunja o svojoj karijeri i zaostavštini. Odnos između polubraća je tako površan, jer jedan drugom ne poznaju (sada već) bivše supruge. Svi zajedno deluju kao skup relativno nesimpatičnih karaktera koji nemaju kontrolu nad svojim emotivnim problemima sa kojima se bore čitav život, ali su u suštini optimisti i, kao što sam spomenuo u uvodu, traže svoje mesto pod suncem.
Da, dobro ste pročitali, Adam Sendler i Ben Stiler glume zajedno u ovom filmu, ali su njihove uloge mnogo zrelije od očekivanih, tako da ovde nećete videti slepstik komediju i loš humor. Sendler je ovde bolji nego u Punch Drunk Love i očigledno je da su se obojica baš potrudila. Dastin Hofman je odličan kao staro gunđalo, mada nisam siguran da li je glumio ili je jednostavno pred kamerama tumačio sebe.
The Meyerowitz Stories je zanimljiva indi drama koja nije ni ozbiljna ni komična koliko želi da bude, ali nam fino predstavlja disfunkcionalnu njujoršku porodicu sa čijim se članovima neki od nas mogu lako poistovetiti. [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
