The Mauritanian je pravna drama koju potpisuje režiser Kevin Mekdonald (The Last King of Scotland) sa triom scenarista. Scenario je baziran na memoarima Guantánamo Diary, bestseleru Njujork Tajmsa iz 2015. godine koje je objavio Muhamedu Salahi. U njima je pisao o svom iskustvu višegodišnjeg držanja bez optužnice u zatvoru Gvantanamo. Film je ušao u konkurenciju za filmske nagrade za 2020. godinu, a na nedavno održanoj dodeli Zlatnih Globusa je odneo jednu pobedu – Džodi Foster za sporednu žensku ulogu.
Radnja ovog filma prati istinitu priču u kojoj je godinama zatočeni Slahi (izvrsni Tahar Rahim) našao neočekivane saveznike u vidu advokatice Nensi Holander (Foster) i njene pomoćnice Teri Dankan (Šejlin Vudli). Kako saznajemo, Slahi je bio u kontaktu sa bratom preko Bin Ladenovog satelitskog telefona, što je nakon napada 11. septembra bilo sasvim dovoljno da bude zatočen bez optužnice radi ispitivanja. Sa druge strane, tim vojnih advokata na čelu sa Stjuartom (Benedikt Kamberbač) ima zadatak da dokaže da njegovo hapšenje i zatočeništvo nisu bili bez razloga.
Muhamedu Slahi je državljanin Mauritanije koji je dobio stipendiju za školovanje u Nemačkoj i koji je kao i nebrojeni drugi postao žrtva ljudi koji su zbog političkih poena, straha, besa ili opreza odlučili da za neke ljude ne primenjuju zakone sopstvene države. Slahijeva borba se završila kada je javnost manje-više odavno zaboravila na Gvantanamo i ono što se tamo dešavalo. Upravo u tome je ležao jedan od potencijala ovog filma jer su autori mogli da se detaljnije posvete činjenici da je nešto tako bitno tako brzo zaboravljeno.
Može se reći da u glavnom zapletu scenarija pratimo poznatu advokaticu koja iz razloga koje uključuje posvećenost zakonu i liberalni duh odlučuje da se pro bono bori za klijenta čija krivica izgleda očigledno. Ono što je na njenoj strani je činjenica da Slahijevu priču niko nije čuo, a ona će biti posrednik kako bi je svi čuli. Po njenom mišljenju, čovek zaslužuje da prođe kroz pravni sistem za bilo koje krivično delo da je osumnjičen, a ako se država toga ne pridržava, automatski su ugrožena prava svakog njenog stanovnika.
Dok je Nensina strana ove priče relativno rutinska i pratimo njenu borbu sa birokratijom i ljudima koji sumnjaju u nevinost njenog klijenta, Stjuartova priča se neočekivano iskristalizovala kao bitnija i zanimljivija. Pre svega jer je u napadima poginuo njegov najbolji prijatelj, pa ovaj slučaj posmatra i sa lične strane, a zatim i što je početna uverenost da čini ispravne i pravedne stvari postepeno postajala sve manje pristrasnija. Njegov lik nam donosi potrebnu perspektivu na ljude čiji su ideali poljuljani sukobom sa sistemom koji je odlučan da istinu drži skrivenom.
Šou definitivno krade odlični francuski glumac Tahar Rahim koga sam hvalio u tekstu za odličan film A Prophet. Njegova predstava nam ubedljivo prikazuje efekte traume, naročito jer ga autor sve vreme predstavlja prilično simpatično, a tokom odjavne špice shvatamo i zašto je to tako. Uopšte nije sporno da li je za Spahijevu priču svet trebao da čuje ili ne, ali je film ostao nekako između lične priče, birokratskih problema i političkih igrarija. Kao što se recimo The Report skoncetrisao samo na istinu i činjenice, mišljenja sam da bi ovaj film mnogo bolje funkcionisao da je priča potpuno lična, tj. da se isključivo bavi Slahijem.
The Mauritanian je triler baziran na istinitim događajima koji postiže napetu atmosferu, osećaj klaustrofobije i besa zbog nepravde, ali relativno generičko predstavljanje inspirativne teme čini da bude samo vrlo dobar film u okviru žanra.
moja konačna ocena: 8/10
