U početku niko nije mogao da pretpostavi kakav će uticaj film imati na samu kinematografiju, kao i na pop kulturu i kreiranje novih aršina svetske populacije. Braća/brat i sestra Vačovski, Lana (Lana Wachowski) i Endi (Andy Wachowski), kao scenaristi filma prošli su kroz dvocifren broj draftova – primeraka scenarija koji se menjaju u cilju usavršavanja materije. Taj mukotrpan rad konstantne izmene, onoga što se u softverskom inženjerstvu naziva „model vodopada“, definitivno je uočljiv u filmu kao zaokruženoj celini, i to na najpozitivniji mogući način. Međutim, mukotrpan rad tek je započeo, jer su braća Vačovski kao originalni tvorci koji se ne pozivaju na prethodno objavljivane materijale, naumili da režiraju ovaj film, gde nastupaju problemi finansiranja. Nekako su uspeli da obezbede čitavih deset miliona dolara, što su pomalo suicidalno spiskali na nepunih deset minuta početka filma u kome Triniti koju igra Keri En Mos (Carrie-Anne Moss), beži od agenta Smita koga igra Hugo Viving (Hugo Weaving). Ovakav visoko rizičan potez na kraju se isplatio, jer se taj materijal dopao finansijerima, i u narednim godinama pokazaće se da nimalo nisu pogrešili. A sve je moglo da bude drugačije; braća Vačovski su mogli da ne budu na visini zadatka i da se finansijeru ne dopadne materijal, i onda bi svi bili u problemu. Obezbeđeno je dodatnih pedeset miliona za ostatak filma i sve ostalo je istorija.
Ova uvodna scena dolazi isprepletena stringovima zelenih kodova, ono što ćemo kasnije identifikovati kao kod koji predstavlja Matriks, a biće potrebno još malo vremena da shvatimo šta je Matriks zaista. Sama akcija smeštena na početak filma ima prilično buran start; prvi akt u kome se predstavljaju karakteri obično ide uzlaznom putanjom, ali sada je krenuo sa visokog nivoa, a onda naglo silazi i snižava ritam, uvevši nas u sam film na najbolji mogući način, jer se time prikupila pažnja gledaoca i ujedno pripremio teren za svu akciju koja sledi, odnosno kreiralo okruženje i želja za još ovakvih trenutaka. Ovakav adrenalinski start filma je sasvim u balansu sa prirodom, jer da bi se bilo šta uvelo u rad, potrebno je izvršiti inicijalni napor; da bi se motor pokrenuo, potrebno je snabdeti ga većom količinom električne energije nego što obično koristi, ili da bi se bilo koje kretno telo izbacilo iz ravnoteže. Burni start filma samo je deo mehanike kojom odiše ovaj svet.
Upoznajemo se sa Neom koga igra Kijanu Rivs (Keanu Reeves), koji je zaspao za računarom na kome se ispisuju neidentifikovane instrukcije da „prati belog zeca“. Ova instrukcija je jedna u nizu onih koje su u direktnoj korelaciji sa delom „Alisa u zemlji čuda“, što je zapravo referenca na istoimeno delo Luisa Kerola, čime se na nama poznati način sugeriše šta bi Matriks mogao da bude – zemlja čuda u kome je Neo Alisa, ali praćenjem belog zeca ne odlazi u zemlju čuda, već izlazi iz nje. Kasnije će biti objašnjeno kako su date precizne instrukcije Neu, poput kucanja na vrata i instrukcije da prati belog zeca. Dolazak njegovih prijatelja nije bio namešten, ali razgovor sa Triniti jeste, a na Neu je bila odluka da li će pratiti belog zeca ili ne. Pravo ime Nea je Tomas Anderson, a Neo je njegovo hakersko ime koje je anagram reči „The One“, kojim ga Morfijus (Laurence Fishburne) kasnije naziva. Upravo je Morfijus taj koji daje navigaciona uputstva Neu za beg iz softverske kompanije u kojoj ga jure agenti, isti oni sa početka filma koji su jurili Triniti. Mi znamo ko su loši momci u filmu, ali Neo nema pojma. Jedino što Neo zna, jeste da nije ništa skrivio, i umesto da rizikuje svoj život Spajdermenskim vešanjima o zgradu, on se okreće i predaje agentima. Inače, ove kaskaderske scene izveo je Kijanu Rivs lično.
U sobi za ispitivanje Neo gubi mogućnost da govori i dobija robo-parazita koji ulazi u njegov organizam kroz pupak. Ovaj nadrealni čin glatko se uklapa u sledeću scenu u kojoj se Neo budi u krevetu. Da li je sve bio samo san ili se sve zaista dogodilo? Mi ćemo to ubrzo saznati, ali se čini da Neo već zna, jer je sposoban da proceni koji je dan i gde ga je proveo. U automobilu u kome mu izvlače tog istog robo-parazita mi saznajemo da je sve to bila istina, što definitivno razbija onaj najmanji tračak nade da je sve bio samo san. U tim trenucima Neo se dvoumi da li želi da nastavi ili se vrati u svoj dom, ali on je sve vreme tražio ovo što sada ima, a to je prilika da upozna Morfijusa. Sve ovo mu izgleda previše grubo, ali to je ono što je on želeo. U tim trenucima suvozač izgovara rečenicu „My way or highway“, što je direktna referenca na film „Reservoir Dogs“ Kventina Tarantina i Džoa Kabota, čoveka koji je organizator pljačke.
Morfijusa upoznajemo na najteatralniji način, kada sa krupnog plana prelazimo na krupan kadar klasičnom Grifitovskom montažom. U razgovoru Morfijus ubeđuje Nea da izabere crvenu pilulu, koja ga vodi u pravu realnost, dok je plava pilula povratak u lažnu realnost. Odabir boja odlično sugeriše izbor, jer plavo i crveno su dve komplementarne boje u kojoj plavo ukazuje na stabilnost, mirnoću, nevinost, dok crvena boja ukazuje na opasnost, ali i privlačnost i atrakciju. Te dve boje duboko su urezane u našu podsvest i nije nimalo slučajno to što su upravo te boje sastavni deo ambulantnih i policijskih vozila, u kombinaciji sa trećom bojom ili bez nje na zastavama, ali i u kombinaciji sa žutom deo spektra bele svetlosti koji se dobija nakon prelamanja kroz prizmu. Nova referenca tiče se materije „Čarobnjak iz Oza“, jer Neo nije više u Kanzasu, mada je Dorotin Kanzas daleko lepše mesto, ali ne i koloritnije od Neovog lažnog realnog.
Neo se budi iz svoje lažne realnosti, budi se iz svog lucidnog sna za koji je verovao da je realnost. Mi kao gledaoci smo potpuno šokirani, ali Morfijus nam ubrzo daje objašnjenje na koje smo čekali gotovo više od pola sata. Matriks je lažna realnost, on je svet koji je kreiran u drugom svetu u kome su mašine preuzele primat od ljudi i koriste ljudsku sposobnost generisanja energije za sopstvene egzistencijalne potrebe. Matriks je san koji je kreiran da direktno imitira realan život, a ljudi su biljke koje generišu energiju. Pravi život je više od jednog veka ispred Matriksa i nije nimalo lep koliko je lep Oz. Udarac realnosti koji je Neo primio je nešto jači nego onaj koji smo mi osetili kao gledaoci, mada smo mi mogli to da očekujemo nakon pristupa početku filma. Prednosti koje Neo dobija životom u realnom svetu su daleko atraktivnije i pomažu mu u prihvatanju onoga što je dobio.
Iako je to još uvek naučno neizvodivo, naučnici su objavili da bi do 2050. godine bilo moguće daunloadovanje i aploadovanje memorija, misli, kao i celokupnog znanja sa mozga i u mozak. Moja pretpostavka je da su naučnici malo precenili sebe kao što su to činili ranije, pretpostavivši da će leteći automobili doći 2015. godine, a istina je da je to period u kome se svet bori sa inovacijom električnih automobila. Neo dobija dodatna maršal arts znanja aploadovanjem i biva u mogućnosti da nauči ono za šta su potrebne godine učenja i vežbe, možda čak i životi. Međutim, sam apload i mogućnost da telo direktno izvede sve instrukcije su ispravne, jer sem klasične memorije, postoji memorija mišića ili pokreta, a upravo je to ono što je potrebno da bi se izvele komleksne borilačke veštine, gde nastupa vežba.
Svet Matriksa kao simulacija realnosti radi beneficija ljudske energije nije dobro potkovana, jer energija koju bi ljudi proizveli u vegetativnom stanju je jednaka energiji koju bi potrošili za to isto stanje. U nastavcima je dat odgovor na ovu nelogičnost u vidu toga da mašine koriste ljudske mozgove za svoje kompleksne proračune. Ljudsko telo je specifično po proizvodnji energije jer je veoma ekonomično u odnosu na operacije koje obavlja. Naučnici su pokušali da tehnologijom simuliraju ljudski mozak, ali sve što su dobili bila je sala puna elemenata koji su bili ekvivalentni mozgu miša, a trošili ogromne količine energije. Još uvek je zagonetka to kako tolika kognitivna moć potiče od miksa vode i sala, uz potrošnju minimalnih količina energije. Ovaj svet u kome mi živimo definitivno nije onakav kakvim nam se čini, i to uopšte nije zagonetka. Kada bi naše oči bile samo malo sofisticiranije, 24 slika u sekundi bile bi prespore za kreiranje iluzije o filmu. Možda je ceo svet koji vidimo samo prikaz od 24 slika u sekundi? Kada bi naš mozak kao prijemnik mogao da primi informacije bez obrade, onakve kakve zaista jesu, percepcija sveta bi bila jedno haotično mesto frekventnih nivoa. Glas koji naše uši hvataju nije ništa drugo nego frekvencija između 3100 i 3400 herca koje naš mozak obrađuje i tada dobijamo glas. Glas u etru ne postoji, on se dešifruje u mozgu. Isti taj glas proizvodi se u glasnim žicama, i on nije ništa drugo nego orkestrirano titranje tih istih žica uz asistenciju vilice, zuba, jezika i vazduha. Da je mozak u mogućnosti da prihvati nekoliko desetina megaherca, mi bismo mogli da čujemo radio stanice bez radio prijemnika, direktno unutar naših mozgova.
Bizarnost ne prestaje tu, ona nastavlja dalje kroz vizuelnu percepciju. Slika na ekranu monitora sa katodnom cevi su samo lepo organizovani elektroni, koji osciluju svojom frekvencijom, a oči su aparat koji treba da prihvati takvu vrstu frekvencije. Monitori ekrana koji rade na osnovu tranzistora samo su drugačiji pristup tehnologiji kako bi se pružio isti užitak. Nikola Tesla proveo je vreme u Kolorado Springsu kako bi izučio frekvencije. Na prvi pogled izgleda bezazleno, ali frekvencije su te koje sačinjavaju našu realnost, onakvu kakvu nismo sposobni da primimo našim biološkim aparatima. Stvari niže frekvencije su opipljive i spore, a više frekvencije brze i neuhvatljive. Atomi od kojih je sačinjeno naše oko, naši monitori, svi oni osciluju na nekoj frekvenciji. Atomski sat beleži te oscilacije i kao takav postao je najprecizniji sat kojim se meri vreme. Boje koje naše oko razvrstava nisu ništa drugo nego različite vrednosti talasnih dužina. Jasno je da mi nismo sposobni da ovaj svet doživimo na njegov pravi način, mi smo poput prijemnika koji je specijalno dizajniran da primi određeni signal na određeni način. Ono što se dešava oko tog prijemnika a van je njegovih mogućnosti, uopšte ne treba da ga interesuje. Radio ne interesuju frekvencije od tri kiloherca, ali telefonsku slušalicu interesuju.
Nakon svega ovoga postavlja se pitanje da li neko želi da bude svestan ove realnosti, kao što je Matriks, ili je bolje živeti u neznanju. Sasvim je razumljivo to što Sajfer (Joe Pantoliano) želi da se vrati u Matriks i nastavi da živi u neznanju. On jeste negativac, ali predstavlja onaj deo nas samih koji ne želimo da budemo svesni pravog poretka stvari. Možemo da ga krivimo zbog njegovog Makijavelističkog pristupa problemu. Postaje apsolutno jasno kako se u Matriks ulazi i izlazi. Početna priča u kojoj je Neo dobio poruku na ekranu svog monitora je posledica sposobnosti nadgledača prave realnosti da u onim zelenim stringovima pročita budućnost, jer realnost dolazi sa malim zakašnjenjem u odnosu na kod. Matriks koji se izvršava je čist kod, programiran da koegzistira sa ljudima koji su takođe samo programi. Važan deo filma jeste dres kod koji doprinosi kultnosti filma – kožne jakne ili crna odela bez previše obeležja sa naočarima kao obaveznim rekvizitom, svrstavaju sve probuđene u jedno bratstvo, bratstvo slično onom koji poseduju japiji ili zaposleni u FBI-u.
U poseti proročici, Neo se susreće sa dečakom koji umom savija kašiku, što je sasvim očekivano jer nije predmet taj koji se menja, već percepcija uma. Sama proročica nije sposobna da prorekne budućnost. To nije mogao Nostradamus, niti bilo ko drugi, jer je takvo nešto teoriski nemoguće. Moguće je proreći budućnost u kratkim terminima, kao što je moguće proreći kakvo će vreme biti u toku perioda od nekoliko dana, ali reći kakvo će biti čitave godine je nemoguće, iz jednostavnog razloga što nije moguće imati uvid u sve faktore razvitka situacije. Neo nikada ne bi izašao iz Matriksa da nije uzeo crvenu pilulu, a onda bi sve bilo potpuno drugačije. Jedan mali potez bi promenio kurs razvitka situacije. Proročica sa kojom Neo razgovara nije sveznalica, ali ima pristupa znanjima i može da obradi budućnost na osnovu trenutnih podataka. Ona je program, interpretator podataka koji se odvijaju kroz Matriks, i jedino što ona vidi jeste to zakašnjenje realnosti koje se već izvršilo, kao i procena šta bi moglo da se desi sledeće. To što je Neo oborio vazu može biti posledica toga što ga je ona upozorila, jer se onda Neo ne bi pomerio u stranu da vidi koja je vaza u pitanju, možda ga je ona naterala da vazu razbije kako bi njena priča zvučala ubedljivije? Pravi odgovor dolazi u nastavku filma kada Neo dokazuje da je „onaj pravi“, „The One“ koga je Morfijus očekivao, uprkos odgovoru proročice da on to nije.
Na polju vizuelnih efekata film je uveo inovaciju poput rotiranja položaja u vremenu, nezavisno od vremena, što je učinjeno setom kamera koje su poređane jedna do druge. Magija leži u tome što se kombinuju slike sa svake od tih kamera i izgleda kao da se jedna te ista kamera pomera nezavisno od vremena. Efekat je impresivan i donosi osveženje u ovom, koliko i u filmovima akcionog žanra. Film ovakve tematike prosto plače za nastavcima, a u godinama koje su usledile, dobili smo dva nastavka, video igrice i animirane serije. Saga se nastavila filmovima daleko slabijeg filmskog kvaliteta, ali obogaćene određenim delovima priče. Posvećeno je više pažnje vizuelnim efektima, te se Kijanu Rivs u trećem filmu odrekao svojih pedeset miliona dolara u korist animatora. Kao delo, film je postao sajber-pank kult, deo retkog društva filmova koji se bave temom hakerstva, sajber sveta i programskih jezika, kao i mašina veštačke inteligencije. Kao filozofsko delo, naslednik Bodriljardove filozofije „Simulkara i Simulacija“, podseća nas da svet u kome živimo nije onakav kakav izgleda i daje nam inspiraciju da razvijamo teorije u kojima život koji živimo može biti simulacija ili san nas kao beba ili čak čista izmišljotina nas kao hospitalizovanih, sedativima drogiranih mentalnih bolesnika, kao što je karakter Huga u seriji „Lost“.
Kakav god da je ovaj svet, film u njemu ima ogromnu ulogu, a sam film „Matriks“ čini bitan delić takvog mozaika.
10/10
Autor: Zlatan Stajić
