The Lost Daughter je psihološka drama koju potpisuje glumica Megi Džilenhol u svom dugometražnom rediteljskom debiju zasnovanom na istoimenom romanu Elene Ferante. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Veneciji gde je odneo pobedu u kategoriji scenarija, a nakon kratke bioskopske distribucije je stigao na servere Netflixa 31. decembra.
Radnja filma prati Ledu (Olivija Kolman), sredovečnu profesorku književnosti koja se nalazi na samostalnom odmoru u Grčkoj. Na plaži joj zapadaju za oko mlada majka Nina (Dakota Džonson) i njena ćerka i opsednutost njima joj vraća sopstvena sećanja na konfuziju i probleme ranog majčinstva. Impulsivan i naizgled bezazlen čin je smešta u čudan i zlokoban svet sopstvenog uma gde je primorana da se suoči sa nekonvencionalnim izborima koje je donela kao mlada majka, kao i njihovim posledicama.
Mnogi kažu da nema veće radosti nego postati roditelj. Neizgovorena saglasnost je da bi svaki roditelj, posebno majka, morali sve vreme pokazivati taj osećaj sreće, privilegije i zadovoljstva. Međutim, raspoloženje i stav ovog filma prema roditeljstvu je iskren, ciničan i hladan. The Lost Daughter naglašava posebno specifične pritiske, očekivanja i odgovornosti koje pojedinci i društvo stavljaju na majke i pratimo mučan portret majčinstva sa tihim, pomalo jezivim intenzitetom.
Naša protagonistkinja savršeno hladno i pesimistički izgovara da su deca strašna odgovornost. Mlada majka kojoj je to upućeno verovatno ne želi to da čuje, ali po Ledi je to jedino što treba da zna – ona to sada ne može da razume, ali sigurno hoće. Primetno je da je Leda veoma usamljena na odmoru i da o svojoj prošlosti priča u nejasnim izjavama i zagonetkama. Takođe, velika je zagonetka zašto je ona završila sama i praktično bez kontakta sa svojim ćerkama.
Iako Leda na početku filma uživa u odmoru, uvodna scena postavlja logistiku potencijalne tragedije. Sam gradić je kao i činija sa voćem – na površini prelep, dok je ispod površine nešto trulo. Njeno suprotstavljanje nepristojnoj porodici i pronalazak deteta je čine kombinacijom lokalnog heroja i tajnog lopova. Ostatak filma nam nudi njene interakcije sa ljudima na moru dok napetost visi u vazduhu, kao i scene iz prošlosti u kojima mlađa Leda (Džesi Bakli) oseća stalni pritisak da bude savršena majka svojim malim ćerkama.
Ova psihološka drama ima dozu misterije koja se u potpunosti odnosi na Ledu, pomalo grubu ženu punu bola. Sve vezano za nju je predstavljeno kombinacijom implicitne simpatije i gotovo sudbinske neizbežnosti. Osećanja koja su je dovela do ovog mesta, kao i sve veći broj opasnoti u njemu, su sasvim prirodni i nisu njena krivica, ali je u njenoj definiciji sopstvenog života nešto prošlo skroz naopako. Takođe, film ima elemente trilera jer Leda pokušava da sačuva tajnu od sumnjivih ljudi u malom gradu.
Olivija Kolman predstavlja čvrst i zadivljujući portret kombinacije ljutnje i anksioznosti koja se sve vreme širi. Njena Leda je skup kontradiktornosti, muče je glavobolje kada situacija postane preteška i glumica odiše tom nekom nervoznom energijom koja sugeriše mračnija osećanja krivice i traume. Što se tiče Bakli, njena Leda je dosta sirovija i intimnija i gotovo odmah ima naše simpatije, u smislu da razumemo njene izbore i šta je te izbore pokrenulo. Po mom mišljenju, ovom filmu fali malo jasnijeg konteksta koji bi se postigao odraslim likom iz njene porodice, naročito jer ni sama Leda ne razume sopstveno ponašanje.
The Lost Daughter je psihološka drama u kojoj pratimo junakinju koja se surovo suočava sa nesređenom prošlošću – umetnički film u kome se ne dešava puno toga sa smelom i ambicioznom pričom i sa fantastično izražajnim licem Olivije Kolman.
moja konačna ocena: 6/10
