The Lighthouse (2019)

Vaša ocena filma:
[Total: 23   Average: 4.7/5]

Should pale death, with treble dread, make the ocean caves our bed, God who hears the surges roll deign to save our suppliant soul.

Robert Eggers je američki filmaš čije je debitantski horor The Witch, nakon premijere na festivalu Sundance, na brzinu osvojio i publiku i kritiku. Originalan pristup i vrhunska realizacija su učinili da Egers bude stavljen na listu autora čiji se radovi sa nestrpljenjem čekaju. Četiri godine nakon prvog filma nam stiže njegov sofomor, kombinacija žanrova iza koje stoji procentska kuća A24. Često se desi da drugi film ne uspe da ispuni visoka očekivanja koja postavi debitantski, ali sa radošću konstatujem da ovoga puta to nije bio slučaj, naprotiv.

Ideju za scenario je dobio Robertov brat Dejv, na osnovu nedovršene priče Edgara Alana Poa. Robert je rešio da se uključi i konačan produkt nije imao nikakve veze sa gorepomenutom pričom, osim naslova. Incident iz svetionika u Smol Velsu, u kojoj su učestvovala dvojica čuvara (obojica su se zvali Tomas) je bio dodatan izvor inspiracije. The Lighthouse je od premijere na festivalu u Kanu mnogima bio najiščekivaniji film godine. Premisa je veoma jednostavna – dvojica čuvara svetionika (vikis), stariji Tomas Vejk (Willem Dafoe) i mlađi Efraim Vinslou (Robert Pattinson), dolaze na četvoronedeljno zaduženje na usamljeno ostrvo u Novoj Engleskoj 1890. godine.

Tomas se ponaša kao glavnokomandujući, konstantno naređuje Efraimu i često ga nipodoštava. Zaštitnički je nastrojen prema izvoru svetlosti i Efraim nema dozvolu pristupa, iako po pravilu treba da dele noćne smene. Tomas je velika pričalica i voli alkohol, po njegovim rečima je iskusan mornar koji se zbog povrede noge smirio u svetioniku, dok Efraim često menja poslove i nikako da se skrasi. Tomas ne može podneti Efraimovo nepoštovanje autoriteta i tradicije i veoma je sujeveran. Govori da se ne smeju dirati galebovi jer se u njima nalaze duše preminulih mornara, dok je Efraimu sve to komično. Upravo od sukoba Efraima i galeba koji ga progoni, kada se promeni pravac vetra, njihova situacija ide od loše ka goroj.

Izmoren dosadom, frustracijama i vremenskim prilikama, Efraim se polako spušta u svet fantazije, sa vizijama za koje ne ume da odredi da li su stvarnost ili java. Nakon četiri nedelje i male proslave povodom odlaska, brod koji je trebao da ih pokupi nije došao i Efraim počinje redovno da pije alkohol (moje mišljenje je da je Tom namerno napio Efraima kako bi propustio brod). Samim tim i odnos njega i Toma dobija neprekidnu tenziju – počinju da se poveravaju jedan drugom, ali već u sledećoj sekundi počinju da se biju, a kraj te tuče dočekaju nasmejani i zagrljeni.

Efraim sve više počinje da se interesuje za svetlo i smeta mu što nema pristup. Ono što je počelo kao znatiželja, vremenom je preraslo u opsesiju, a ta opsesija je postala predmet jake frustracije. Bez osećaja za vreme, njegove fantazije, pojačane alkoholom, seksualnim potrebama, duhovima prošlosti i Tomovim ponašanjem, čine da se Efraim polako spušta u ludilo, gde zajedno sa njim završava i čitav film. Kažem ludilo, jer se priča spušta u teritoriju u kojoj kršenje sujeverja može imati stvarne posledice, a natprirodne svari mogu postati normalne. Egers se igra sa nama, ne samo u smislu stvarnosti, već i onoga što se zamišlja i onoga što bi moglo biti deo složene kombinacije alkohola i isparenja.

Radnja je smeštena na kraj 19. veka, a Egers i njegov tim su obavili fenomenalan posao u rekreiranju ovog vremenskog perioda. Dijalog zvuči veoma autentično i verujte mi da će vam trebati titlovi iako se dobro služite engleskim jezikom, jer poseduje akcenat karakterističan za vremenski period i lokaciju. The Lighthouse je impresivno realizovan sa velikom pažnjom na detalje, realističan je, autentičan, stilizovan i postiže osećaj klaustrofobije. Snimljen je u crno-beloj tehnici na 35mm filmu, sa kvadratnim ratiom umesto 16:9, pa deluje kao da je produkt sa početka 20. veka – kao da je klasičan horor, pa je neko pronašao traku sa ovim filmom i rešio da je prikaže danas. Primetio sam da režiser povećava brzinu filma u određenim momentima, kao da je tada ubrzao stari projektor koji prikazuje film.

Iako izgleda kao delo sa početka 20. veka, Egers lepo uklapa savremene elemente. Muzika Marka Korvina je glasna i uznemirujuća, sa oštrim prelazima u tiše i opuštene sekvence, kada najmanje očekujemo, a povremeno gotovo poprima ton i glasnoću buke oluje i sirena. Egers je bio toliki perfekcionista da je zvao stručnjaka za sirene za maglu, a čak je i napravio sopstveni svetionik za potrebe snimanja, koji je slao svetlosne signale na daljinu od 25km.

Ne mogu da pronađem dovoljno reči hvale za Vilijam Defoa i Roberta Petinsona u ovom filmu. Njihovi nastupi deluju kao da su bukvalno proživljeni u tom trenutku, a ne kao da su verno prenete linije iz scenarija. Totalno je nebitno da li je momenat izliva ludila ili neugodno ćutanje između dvojice ljudi koji se ne podnose, obojica su dobili materijal koji im omogućuje da pruže predstave na ivici parodije, ali koje deluju sasvim postojane za svet u kome žive.

Za Defoa sam očekivao da pokida, pa mi je recimo scena snimljena iz prve, u kojoj iznosi dvominutnu kletvu bez da trepne, gotovo normalna za njega. Petinson me je oduvao svojim nastupom, izneo je gotovo sve emocije poznate čoveku, uverljivo je predstavio tranziciju poniženog potrčka u čoveka koji drži stvari u svojim rukama. Što kaže jedan komentator na jutjubu – nisam gledao lika iz Tvajlajta koji tumači ludaka, nego sam gledao ludaka.

The Lighthouse je tip filma koji ne odgovara na pitanja i ostavlja dosta mesta slobodnoj interpretaciji. Iako se praktično bavi dvojicom liku zatvorenim na malom prostoru, film poseduje i fin tempo i tenziju koja će vas držati na ivici sedišta. Likovi su takvi da ne znamo za koga da navijamo, scenario genijalno koristi vreme i identitet i uz surrealne vizuelne predstave dostojne Linč mi dovodimo u pitanje stvarnost svega onoga što gledamo. Film poseduje nekoliko gotovo biblijskih monologa i na praktičnom primeru vidimo one stvari koje možda ne smetaju, ali čija konstantnost vremenom dovede do ludila.

Verujem da će mnogi ostati zbunjeni konačnim raspletom. Razvio sam nekoliko teorija, ali ni posle dva gledanja nisam siguran da su one tačne. Nesumnjivo je da scenario poseduje alegorije na grčku mitologiju, pre svega na Prometeja, koji je ukrao vatru od bogova, i na Proteja, morskog boga koji je bio prorok i koji je mogao da menja oblik. Može se tumačiti i kao mit o Dedalu i Ikaru koji su leteli ka Suncu i pali na Zemlju, kao priča o Adamu i Evi, ali i kao priča o Mobiju Diku Hermana Melvila, gde nešto jednostavno treba da se ostavi na miru takvo kakvo jeste. Internet je pun slobodnih verzija, pa ima onih u kojima su obojica u stvari jedan lik, u kojoj postoji ili samo Tomas ili samo Efraim (u kojoj je Tomas njegova verzija iz prošlosti koje hoće da se oslobodi). Sasvim je moguće da ćete i sami imati neki sopstvenu interpretaciju onoga što gledate.

The Lighthouse je uznemirujuća mešavina žanrova realizovana u maniru filma sa početka prošlog veka, koja fantastično funkcioniše pre svega zbog vizuelnog utiska i snažnih glumačkih nastupa i njihovih interakcija – film koji neće dozvoliti da vam opadne pažnja, film o kome ćete razmišljati i definitnvo nešto najbolje što sam pogledao u poslednje vreme.

moja konačna ocena: 10/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)