Kada od određenog filma imate velika očekivanja, jer ste oduševljeni dosadašnjim opusom umetnika, teško je onda napraviti smislenu, argumentovanu, odbranjivu kritiku, posebno onda kada taj film nije odgovorio vašim visokim očekivanjima. Teško je razlučiti objektivno od subjektivnog, jer ste već zavedeni prethodnim lepim stvarima, pa često pravite paralelu cele filmografije koja vas je zadužila i onda se osećate kao da varate sve ono što ste prethodno pohvalili i divili mu se.
Osećate kroz kadrove da je ovaj film autoru značio mnogo, negde sam i pročitao da je Stendmanov roman, po kome je i nastao scenario, Derek Cianfrance progutao u dahu, vozeći se podzemnom, da ga je ovaj roman toliko potresao da su mu se između redaka knjige slevale suze na lice. U Svetlu između okeana upario je i potentni glumačko/privatni par, par koji bi mogao bez problema napraviti iskrenu emociju, Alisiju Vikander (Alicia Vikander) i Majkla Fasbendera (Michael Fassbender). Snimao je na magičnim lokacijama Marlboroua na Novom Zelandu, gde je i stacioniran svetionik. Pronašao je sve da potencira tu melanholičnu atmosferu koja je trebala zakititi film i kupiti gledaoce kao i u njegovim prethodnim delima. Imao je to sve Derek Đanfrans, ali izgleda da je i to previše navalentno, iskričavo i prazno dostavljao kroz taj slikovni medij.
Lep je ovaj naziv filma i vrlo jasno nam naznačava šta predstavlja to svetlo između besnog, bučnog, nepredvidljivog, hladnog, otuđenog, ali i prekrasnog okeana. Okean je život, a mi smo kao bića stene od koje se taj okean odbija. To odbijanje nekada zaboli, a nekada izaziva trzaj od kojeg slavodobitno izronimo iz apatije, prodišemo i ozarimo se, demantujući nas kao i naslovnog lika Toma Šerborna, da ipak postoji razlog zašto je preživeo četvorogodišnje ratne strahote i da njegov život ne predstavlja samo životarenje u izolaciji, daleko od gužve, služeći revnosno kao orijentir za brodove.
Tom (Fasbender) nije pričljiv momak, nagledao se svega i svačega, družio se svakodnevno sa smrću čiji miris ostavlja tragove i u Australiji dok preuzima posao svetioničara. Zraku sunca u njegov prazni pogled zapalila je Izabel (Vikander), kojoj je rat oduzeo braću. Izabel je otvorila tu prašnjavu, tešku krletku velikog Tomovog srca i naterala ga da je prihvati, dopusti da prodre u dubinu njegove duše i da ga uveri da ipak postoji razlog što je preživeo sve one golgote na blatu u rovovima. Zabačeni svetionik svakako nije idealno mesto za familiju, ali njih dvoje pronalaze ravnotežu sa vetrom, morem i samo dete je potrebno da zaokruži taj sklad i reprezentuje čistu iskonsku ljubav.
Međutim, sudbina ih stavlja na grozna iskušenja. Izabelino telo spontano odbacuje svaku trudnoću, bacajući je u ambis, a Tom kao pravi muž i u dobru i u zlu, nastoji pronaći način kako da povrati sjaj u njenim očima. Jednog dana okean izbacuje čamac sa mrtvim muškarcem i bebom. Izabel se odmah veže za dete i uspeva nagovoriti muža da ne prijavljuje nestanak. Tom je svestan da će takav potez doći kad tad na naplatu, ali i svestan je da će je odvajanjem od deteta u potpunosti izgubiti i uništiti. Da li je to kratkotrajno svetlo između okeana vredno posledice plaćanja takvih odluka?
The Light Between Oceans ima onaj standardni problem od kakvog moderne drame inače pate, a to je trajanje filma više od dva sata. U zlatnom dobu Holivuda nepisano pravilo prosečnog trajanja filma bilo je devedeset minuta, koje je davalo kvalitet, sve do pojave sinemaskopa iliti proširenog ekrana, kada su se od svih žanrova pravili tzv. spektakli od tri sata. Ne znam sada ima li to veze sa cenom bioskopskih karata koja je nešto skuplja ako je trajanje filma više od 120 minuta, ili su to jednostavno prevelike slobode pojedinih režisera, koji su već dokazani majstori žanra, ili jednostavno Holivud od svega ponovo želi napraviti spektakl, priču veću od života, čiste intimne drame jednog para, teškog, ali i romantiziranog vremenskog perioda između dva Svetska rata.
Svaki dramski momentum prekida se praznim hodom panorame svetionika iz više pozicija, kao što je Luis Mandoki radio sa izlaskom ili zalaskom sunca u Message in the Bottle, posebno isčitavanjem sladunjavih pisamceta. Tugaljivo suzdržana faca Majkla Fasbendera, dok bledo gleda prema okeanu, kao da govori da je sad red da se gledalac emotivno istroši, da preuzme njegovu bol i empatično uzdahne nad sudbinom. Preforsirano baratanje emocijama stvara kontraefekat i onda kada ima divnih scena poput odnosa male Lusi sa Izabel i njenog naprasnog odvajanja ne reagujemo kako bi trebali, jer smo već izmoreni Tomovom patetičnom facom.
U sporednoj ulozi prilično osveženje je zaboravljeni Australijanac Brajan Braun (Bryan Brown), dok Rejčel Vajs (Rachel Weisz) izgleda umorna kao i njezina uloga Hana, a i vidno je ostarila. Kinematografski film je prekrasan, ali boli činjenica da je Derek Đanfrans posebno mašio na svom polju interakcije i karakterizacije likova – sjajnim lead glumcima poput Vikanderke i Fasbendera nije ostavio mnogo sastojaka da naprave punokrvnije i nijansiranije uloge.
Oseća se uloženi trud, nekada se ta čarolija desi, dok u ovom slučaju lepa slika na znači automatski veliku vrednost, ali me još uvek u svakom trenutku kupuju izrazito lepe kestenjaste oči Alisie Vikander.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
