Scottish? Ha! Ha! Why didn’t you say so?… Great soldiers. Very brave. And good people. Completely. Let me tell you, if I could be anything instead of a Ugandan, I would be a Scot. Except for the red hair, which I’m sure is attractive to your women, but which we Africans, we find is quite disgusting.
The Last King of Scotland je istorijska drama snimljena po istoimenom romanu Žila Fodena. U centar zbivanja je smešten pokojni diktator Ugande Idi Amin, koji nije bio zadovoljan jednostavnom titulom predsednik. Favorizovao je fantastične naslove poput Osvajač britanskog carstva, a jedan od tih naslova, Poslednji kralj Škotske, je poslužio i kao naziv romana i filma baziranih na istinitim činjenicama.
Početkom sedamdesetih, mladi škotski lekar Nikolas Gerigen (James McAvoy), dolazi u Ugandu kako bi pomagao u jednoj seoskoj bolnici. Sticajem okolnosti se susreće sa predsednikom Aminom (Forest Whitaker), koji obećava zlatno doba Ugande. Njihov odnos napreduje toliko da Nikolas dobija visoku poziciju u ministarstvu zdravlja i postaje jedan od Aminovih najbližih saradnika. Međutim, kako vreme prolazi, Nikolas primećuje da Aminovo diktatorstvo vodi Ugandu u krvavu propast. On shvata svoju tešku situaciju i mora doneti neke presudne odluke koje mu mogu doneti smrt…
Režiju potpisuje Kevin Macdonald, Oskarom nagrađeni autor dokumentaraca o napadu na Olimpijskim igrama u Minhenu, dok je glavni scenarista Peter Morgan, koji je radio filmove The Queen, Rush i Front/Nixon i seriju The Crown. Film je zasnovan na događajima iz vladavine Idi Amina, čoveka koji je tipičan primer osobe sa dva lica – licem koje pokazujemo svetu i licem koje predstavlja naše istinsko ja. Ponekad su ta lica veoma različita i njihovi nosioci su često ljudi koji su sposobni za veliko zlo – u slučaju Idi Amina je to, nažalost, potvrđena činjenica.
Nikolas je završio medicinsku školu, ali nije previše oduševljen zbog toga. Ima loš odnos sa svojim ocem koji ga smatra razočarenjem, pa rešava da pobegne što dalje od njega. Željan je i avanture, pa Uganda deluje kao pravi izbor da ispuni oba cilja. U zemlji je Idi Amin tek preuzeo vlast i smatraju ga jednostavnim čovekom iz naroda koji će vratiti Ugandu njenim građanima, nakon godina korupcije, ekonomske propasti i pohlepnih parazita koji su upravljali njom. Nikolasa ne zanima politika, ne zanima ga previše ni medicina, ali obavlja dobar posao ruralnog lekara. Upravo će mu taj posao omogućiti da se susretne sa diktatorom.
Ta susret predstavlja jednu od izvrsnih scena u filmu – Amin vrišti na sve oko sebe, vojnici upiru puške u lokalne seljake, nesrećna krava je na samrtnim mukama i Nikolas prilično nesmotreno uzima Aminov pištolj i upotrebljava ga. Nakon napetih trenutaka se čuje Aminov smeh i Nikolasov boravak u Ugandi više neće biti isti. Boravak sa diktatorom koristi da živi lep život, dok Amina sve više muči paranoja. Iz dana u dan je sve nestabilniji, gotovo na ivici ludila, sužava se krug ljudi u koje ima poverenja, ali Nikolas odbija da to vidi – kada napokon shvati, biće prekasno.
Lik Idi Amina je mnogo upečatljiviji od svih ostalih, pa tako vremenom navijamo da vidimo više njega, umesto Nikolasa. Nikolas, sa druge strane, nije uvek najjači karakter u scenariju, nije čak ni najmoralniji, a njegove mane ga dovode u probleme – jedan od njih je i prosta činjenica da ti u Ugandi pod režimom Idi Amina ne treba puno da bi upao u nevolju. Aminovo potonuće u paranoično ludilo iz perspektive bliskog saradnika je odličan materijal za dramu, ali film se kasnije pretvara u triler u kome Nikolas pokušava da pobegne iz države. To ne znači da film nije vredan gledanja, ali verujem da taj prelaz kod nekih gledalaca neće naići na odobravanje.
Film počinje i završava se neverovatnim nastupom Foresta Vitakera. U jednom momentu je dobroćudni meda, dok je u sledećem manijakalno čudovište, u isto vreme i harizmatičan i zlokoban. Nije ni čudo što je Vitaker pokupio sve što se moglo pokupiti na dodelama filmskih nagrada i sasvim je fer reći da je glavni razlog gledanja ovog filma njegov performans u njemu. Filmski portret Idi Amina ni na koji način nije u sukobu sa našom percepcijom stvarnog čoveka, pa nam ostaje samo da uživamo u filmu – Vitaker je toliko dobar da ni Džejms Mek Avoj ne može da mu se približi.
The Last King of Scotland je sjajan film o tome kako vlast često odvaja čoveka od morala i stvarnosti – brutalna priča o moći i korupciji sa očaravajućim hiperrealizmom i neverovatnim Forestom Vitakerom u ulozi „Mesara iz Ugande“, Idi Amina.
moja konačna ocena: 9/10
