The Killer (2023)

The Killer je akcioni triler koji potpisuju režiser Dejvid Finčer i scenarista Endrju Kevin Voker, a ovaj tandem nam je pre skoro trideset godina predstavio remek-delo Se7en. Scenario se bazira na istoimenoj seriji francuskih grafičkih romana, dok je adaptacija bila u Finčerovim planovima još od 2007. godine i napokon je realizovana u saradnji sa Netflixom. Film je premijerno prikazan trećeg septembra na 80. filmskom festivalu u Veneciji, a na striming servis je stigao desetog novembra.

Ovo je, pre svega, čvrsto zacrtan i dinamično konstruisan triler. Objektivno gledano bi trebalo da budemo zahvalni za tu činjenicu, ali pošto je to ipak Finčerov film, instinkt je, kao i kod svakog renomiranog filmskog stvaraoca, da se traži nešto dublje od onoga što je na površini. Dok naš protagonista putuje po SAD da bi ubijao jednu metu za drugom čini se da nam autori daju nešto ispod zapleta, ali nas ironično taj drugi sloj teme prilično vraća na prvi.

Čovek poznat samo kao Ubica i koga Majkl Fasbender predstavlja kao „ravnu liniju“ je na neki način misterija jer vrlo malo govori i ne odaje čak ni nagoveštaje emocija – on jednostavno ubija ljude i ima gotovo mehanički način da obavlja svoj posao. Drugim rečima, evo filma o čoveku koji sebe vidi kao posebnog, uprkos činjenici da njegova duga uvodna naracija (jedan od mnogih sličnih unutrašnjih monologa u filmu) insistira na tome da nije.

Ono što vidimo je ono što dobijamo, a na mnogo načina to je slučaj i sa filmom. Možda će biti potrebno mnogo truda da se izgura Ubicina filozofija na gotovo svakom koraku koji ne uključuje da on zapravo ubija, ali na šta se svode njegova razmišljanja? Čini se da nisu mnogo, osim načina da se ispuni tišina i neaktivnost druge ključne komponente Ubicinog posla: čekanja. Mora mnogo toga da uradi, posebno tokom uvodne sekvence u Parizu, dok čeka u praznoj kancelariji prekoputa stana svoje nameravane mete.

Šta on radi ovde? Sedi u stolici i mrtvim očima gleda u zgradu preko puta. Bavi se jogom, s vremena na vreme proverava otkucaje srca, povremeno se usuđuje da izađe napolje da uzme malo hrane, pozove svoj kontakt zbog dugog čekanja i odmah se vrati da ne radi ništa veliko. Uglađena i brza uvodna špica svakako ne sugeriše koliko će strpljiva biti ova prva sekvenca. Gotovo da se mogu osetiti mehurići misli ili blokovi teksta koji prate uglavnom statične slike na ekranu. Naracija je zaista puna, tako da Ubica i mi imamo o čemu da razmišljamo dok svi čekamo da zaplet počne.

Iz naracije zaključujemo da Ubica ima izvesnog stepena sujete, pošto su njegove misli uvek o tome koliko je precizan, pedantan i uspešan u svom poslu, kao i nešto više od toga. On zamišlja svet kao mesto nekolicine koji imaju moć i mnogih drugih koji jednostavno žive pod uticajem nekolicine moćnih – naravno da čovek koji hladno posmatra život i može da dovede do smrti sitnim savijanjem prsta smatra da pripada prvoj grupi.

Ako želimo da pogledamo dublje (kao što se čini da filmski stvaraoci žele da uradimo) u ovaj naizgled jednostavan materijal, šta onda čujemo u toj skoro stalnoj naraciji? Čujemo čoveka koji želi i veruje da ima potpunu kontrolu nad svime u vezi sa sobom i svetom u njegovoj neposrednoj blizini. Međutim, šta zapravo vidimo u njegovim postupcima? Ako je početni pokušaj atentata kritičan pokazatelj, vidimo da je to samo pokušaj. To pokreće pokušaj nalogodavca ubistva da ga trajno ukloni što Ubicu postavlja na put osvete protiv ljudi koji ga žele mrtvog.

Osvetnička ubistva su direktno u suprotnosti sa njegovim principom da nema nikakvu emocionalnu vezanost za svoj posao. Tokom tih ubistava Ubica stalno zabrlja, bilo da li je nešto manje bitno (pogrešno izračunavanje doze lekova za spavanje psu čuvaru) ili značajno (pogrešna procena koliko dugo će čoveku dobrog zdravlja biti potrebno da se udavi u sopstvenoj krvi). Ono što posmatramo je studija samopercepcije protiv stvarnosti – Ubica je dobar u svom poslu, ali ne dovoljno dobar da bi poslušao sopstvene savete i pravila.

Na neki morbidan način ovo čini film komičnijim nego što bi verovatno trebalo da bude, bilo da se radi o humoru koji uključuje leš u kanti za reciklažu ili je u pitanju činjenica da će Ubica pogubiti nevinog čoveka koji mu je nesvesno naneo nepravdu, ali će uložitu značajan napor da ne ubije psa. Gotovo kao da zna da ga posmatramo i, pošto je on glavni lik, želi da pronađemo nešto saosećajno ljudsko u njemu. Ubica i u tom slučaju The Killer imaju mnogo toga da kažu, ali obojica možda shvataju da sve te reči ne znače ništa – ni film ni lik nisu nešto naročito posebni, ali su dovoljno dobri u onome što su naumili.

The Killer je novi film Dejvida Finčera u kome pratimo stilski izvedenu osvetničku odiseju kojoj fali očekivane „finčerovske“ dubine/briljantnosti.

moja konačna ocena: 7/10