Michael Mann je uz pomoć scenarista Erika Rota i sjajnog izbora glumaca stvorio zaista fenomenalnu triler-dramu koja je bazirana na istinitim događajima, na jednoj od najvećih poslovno-korporacijskih afera i zavera. Takođe, film spada u domen biografske drame, meni jako drag žanr koji po pravilu izbacuje odlične projekte.
Film nam donosi priču o Džefriju Vigendu, naučniku zaposlenom u jedno duvanskoj kompaniji koji dobija otkaz jer se protivio nemoralnoj politici kompanije, koja je naravno svesno ugrožavala zdravlje kupaca svojih cigareta kako bi prodaja nastavila rasti. Lovel Bergman je producent emisije “60 minuta“ u televizijskoj kući CBS koji istražujući podatke o duvanskoj industriji, upoznaje doktora Džefrija. Kad shvati da on zna sve o prikrivanju podataka o štetnosti pušenja, Bergman ga počne nagovarati da nastupi u emisiji i otkrije to javnosti. No, Džefri, iako je otpušten, i dalje obavezuje ugovor o poverljivosti podataka povezanih s radom kompanije. Uprkos stalnim pritiscima i pretnjama koje ugrožavaju i njegovu porodicu odlučuje ispričati svoju priču i dati intervju Bergmanu. Međutim, nakon dosta muke CBS odbije emitovati intervju.
Događaji prikazani u filmu desavali su se 1994. godine, a osnova za scenario bila je novinarska priča izvesne Meri Brener pod naslovom „Čovek koji je previše znao“, objavljen u Vanity Fair-u.
Nakon što je film pušten u distribuciju, došlo je do raznih kontroverzi i negativnih kritika ljudi iz duvanske industrije, a pogotovo onih koji su upoznati sa slučajem i onih koji su sarađivali na filmu. Pojedini su cak optužili producentsku kuću zbog iskrivljivanja istine. Smetale su im jer je par scena, posebno scene koje su se odnosile na to da je Džefrijev život ugrožen, dok su se kasnije producenti izvinili i rekli da su te scene dorađene i preuveličavane (nafilovane) radi boljeg dramskog efekta u filmu .
„The Insider“ je jako inteligentan, napet, poučan i dojmljiv film režisera koji se specijalizovao za malo duže filmove, tako da i ovaj projekat traje preko dva i po sata. Scenario je odličan, ali se na momente stiče utisak da je previše razvučen. Čitav projekat je odrađen krajnje profesionalno i kvalitetno, što potvrđuje čak sedam nominacija za Oskara, ali nije uspeo odneti nijednu statuu pored paklene konkurencije te godine.
Glumačka ekipa je odlična. Glavnog protagonistu glumi sjajni Rasel Krou (Russell Crowe), moj omiljeni glumac posle Edvarda Nortona, koji nema nijednu lošu ulogu u svojoj karijeri. Lovela Bergmana glumi živa legenda Al Paćino (Al Pacino), čovek koji jednostavno pleni svojom pojavom, uvek izbije u prvi plan, ma ko god glumio sa njim u filmu. Tako je i u ovom slučaju, upečatljiviji je od Rasela, ali u smislu da je njegov performans bio sjajan, a Paćinov fantastičan. Kristofer Plamer (Christopher Plummer) je pružio standardno dobar performans u ulozi Bergmanovog kolege novinara.
Ovo nije akcioni triler, već projekat koji više pokazuje kako funkcioniše društvo. Ako očekujete napeti akcioni blokbasterski triler, grdno ćete se prevariti. Film za razmišljanje i koji ostavlja utisak – istinita biografska drama koja je duvansku industriju, na kraju krajeva stajala 245 milijardi dolara gubitka. Eto vam isto toliko razloga da je pogledate.
9/10
