This is what I do. I’m an undercover narcotics agent, I sit with murderers and made men and I lie.
Brajan Krenston (Bryan Cranston) je nakon serije Breaking Bad stekao ozbiljan glumački status, koji za sada koristi u biografskim dramama (ne računam izlet u Godzilli). Prošlogodišnji film Trumbo je skoro u potpunosti izneo na svojim leđima, a imao sam utisak da će takav slučaj biti i u novom projektu The Infiltrator. Premisa je obećavala zanimljivo provedenih dva sata uz ekran, ali realizacija nije bila na baš najboljem nivou.
U ovoj biografskoj drami Krenston tumači Roberta Mejzura, undercover agenta koji se bavi hvatanjem narko dilera. Tih godina je krenula velika ekspanzija dilovanja kokaina iz Južne Amerike, pre svega zbog poslova Pabla Eskobara, pa su DEA i policija imali pune ruke posla. Robert je pred penzijom, ali se odlučuje da odradi još jedan posao. Uzima karakter Boba Musele, uspešnog biznismena, sa ciljem da uz pomoć Emira (John Leguizamo) i Keti (Diane Kruger) raskrinka ekipu ljudi koja se bavi pranjem novca draglordova, pre svih Pabla Eskobara. Vremenom shvata da taj posao neće biti nimalo lak…
Uzeći u obzir da je ovo istinita priča koja se bavi anderkaver agentom u akciji hvatanja loših momaka i da glumi ekipa profesionalaca koja zna svoj posao, očekivao sam nešto slično filmu Donnie Brasco. Međutim, već nakon par minuta sam shvatio da će se The Infiltrator oslanjati na dva faktora: harizmu i kvalitet Brajan Krenstona i vizuelni utisak. Kostimi, dizajn setova, lepe lokacije, kinematografija, muzika (Leonard Cohen) – sve nas vraća u osamdesete i pruža nam tu posebnu atmosferu. Što se toga tiče retko ko može da ima zamerke, ali ono što ja zameram je scenario, koji je napisan potpuno ziheraški, tako da je style došao ispred substance-a.
Priča je svakako imala potencijala za ozbiljno autorsko bavljenje, ali je sve odrađeno previše ofrlje. Mi vidimo da se dosta toga događa, ali za većinu stvari nemamo predstavu čemu sad ovo ili zašto se sada to dešava. Uskraćeni smo za finese policijskog posla i objašnjavanje konkretnih postupaka akcije, pa smo bukvalno ostavljeni da se sami snađemo, a čak nemamo na osnovu čega ni da se snađemo. Po scenariju je jedan čovek bio zaslužan za hapšenje toliko ljudi, a nije radio ništa konkretno osim par razgovora i slušanja traka – pomalo smešno. Ne znamo ni koliko vremenski traje radnja filma. Dijalozi su u službi zabave, bez ozbiljnosti vezane za radnju i opipljive tenzije, ali savršeno idu uz svo blještavilo sa ekrana. Jednostavno, sve je rađeno za klasičnog gledaoca holivudskih filmova, koji ne postavlja previše pitanja.
Brajan Krenston je pokidao u glavnoj ulozi, bukvalno pokidao. Čovek je u jednom momentu umorni čičica u penziji, a već u sledećem poseduje aroganciju i stav kao da je predsednik SAD-a lično. Sitni detalji koje iznosi kroz facijalne ekspresije njegovom liku daju veliku uverljivost, da je čovek od krvi i mesa kao svi mi, a ne neki tamo agent-heroj. Džon Legvizamo je vrhunski izbor za upečatljivog sporednog glumca, poseduje neki ludački sjaj u očima i sve može da iznese sa lakoćom, dok je Dajana Kruger jednostavno božanstvena. Cela glumačka ekipa je odradila svoj posao više nego korektno.
The Infiltrator u suštini nije loš film, pre svega ga izvlači vrhunska gluma, ali ima problem sa time što ne uvlači gledaoca u sebe, ne stvara previše entuzijazma za gledanje, niti pravo zanimanje kako će se priča završiti. Ljubiteljima žanra može poslužiti za ubijanje dosadne jesenje večeri, ali retko ko će ga pogledati dva puta. Svidela mi se rečenica u kojoj jedan od likova govori kako bi američka ekonomija propala da nije bilo novca narko-kartela i voleo bih da, jednog dana, vidim nešto više o tome.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
