Depends on whether they’re smart pretending to be idiots or idiots pretending to be smart.
Možda ste čuli za film koji je trebao da se prikaže još u septembru prošle godine, ali je otkazan zbog dva slučaja masovne pucnjave u SAD. Ili za film koji je Donald Tramp javno osudio, rekavši da će izazvati bes njegovih pristalica. Reč je o filmu The Hunt, iza kog stoje Universal i producentska kuća Blumhouse. Kada su se producenti napokon osokolili da ga puste u bioskop, stigao je korona virus, film je posle samo nedelju dana otišao na striming servise, a onda brže-bolje i na naše torente.
Radnja filma prati dvanaest stranaca koji su se misteriozno probudili na čistini područja nazvanog Menor Haus. Ne znaju gde su ili kako su tu stigli, ali ubrzo postaje jasno da su izabrani za lov u igri koju je osmislila grupa bogataša i da je popularna teorija zavere na internetu ipak istinita. Ispostaviće se da ti ljudi nisu odabrani nasumično, već na osnovu svojih konzervativinih stavova koje su izneli onlajn. Zaplet nastaje kada jedna od njih, Kristal (Betty Gilpin), uzvrati udarac, sa ciljem da stigne do misteriozne Atine (Hilary Swank) koja je u središtu svega…
Svi smo već gledali ili barem čuli za The Purge, franšizu koja satiriše duboki politički raskorak između američke desnice i levice na prilično radikalan način. Iza gotovo neprekidnih scena nasilja se pružaju političke poruke i verujem da su tu autori pronašli inspiraciju za svoj film, ali ispostaviće se da je ovde ta galama oko politike bila uglavnom neosnovana, jer čitavoj priči fali pravi politički zalogaj. Podela na levicu-desnicu je delimično poslužila priči, ali samo vezano za motive zlikovaca.
U tom slučaju, pošto je politički sadržaj sveden na segmente, opravdano se postavlja pitanje zašto je on uopšte tu. Ili je reč o uverenjima autora koje oni iz nekog razloga nisu isterali do kraja ili o površnoj dekoraciji krvavog trilera kao bi se postigao efekat kontroverze. Zbog svega toga, mrlje krvi i razorena tela koja ispunjavaju akcione sekvence filma daleko da mogu delovati ozbiljno. Naročito kada se u dijalozima koriste rasprave o politički korektnoj terminologiji, internet sleng, teorije zabave i potvrde da su klimatske promene stvarne, izrečene neposredno pre egzekucije.
The Hunt je zaista definicija nasilnog filma koji pruža zabavu onima kojima je to zabavno. Prva trećina je neverovatno eksplozivna i dopalo mi se kako scenario eliminiše svakog lika koji nam se učini da je protagonista priče. Tamo gde ovaj film blista je efekat šoka, ali se najbolji deo priče završava prerano. Kako se broj učesnika smanjuje, tako shvatamo u kom pravcu se sve odvija i postajemo nezainteresovani za ono što će se desiti jer sve postaje predvidiljivo i dosadno – čak nas ni lokacija gde se odvija priča neće iznenaditi.
Postoje dva razloga zbog kojih sam rešio da pogledam ovaj film, a to su scenarista Dejmon Lindelof (Damon Lindelof), koji je radio na serijama The Lost i The Leftovers, i pojava dvostruke Oskarovke Hilari Svonk. Kao neko ko nije imao apsloutno nikakva očekivanja, nisam se zamarao političkom pozadinom i mogu reći da sam se solidno zabavio (znate već da nisam neka moralna gromada). Završna borba poseduje fenomenalnu koreografiju, ali borba jedan na jedan kao vrhunac filma može biti samo još jedna potvrda da su namere autora bile poprilično plitke.
The Hunt je film koji pretenciozno pokušava da bude satira modernog američkog društva, ali je umesto toga samo akcioni triler koji je najbolje posmatrati kao eksplozivnu kombinaciju stilizovanog nasilja i crne komedije kome je najbolja preporuka to što traje osamdesetak minuta.
moja konačna ocena: 6/10