Did you have a nightmare? I have nightmares too. Someday I’ll explain it to you. Why they came. Why they won’t ever go away. But I’ll tell you how I survive it. I make a list in my head. Of all the good things I’ve seen someone do. Every little thing I could remember. It’s like a game. I do it over and over. Gets a little tedious after all these years, but… There are much worse games to play.
Ketnis Everdin (Jennifer Lawrence), nakon što je postala simbol revolucije i inspiracija pobunjenima, sa Distriktom 13 i ostalim konačno ujedinjenim Distriktima pokreće finalnu, masovnu revoluciju protiv omraženog Kapitola. Iako joj presednica Alma Koin (Julianne Moore) brani aktivno učešće u bitkama, Ketnis sa prijateljima i specijalnim odredom kreće u sopstvenu misiju – da ubije predsednika Snowa (Donald Sutherland) i time sve okonča. Međutim, put do Kapitola i Snoua je popločan smrtonosnim zamkama i preprekama na svakom koraku, ali mnogo je veći i teži izazov saznati i konačno spoznati ko je pravi neprijatelj koji strpljivo vreba iz mraka i čeka svoju priliku.
Sa kolikim entuzijazmom sam počela pisati o ovom serijalu, o Igrama Gladi. Kada se setim osvrta za prvi deo, koji sadrži povremene nazovi kritike, a zapravo je hvalospev. Onda sledi drugi – Catching Fire koji sam isto nahvalila, ali počela sam uviđati mane u krupnom planu i moje oduševljenje je dobrano splasnulo. Nakon odgledane Šojke Rugalice 1, sav entuzijazam i ono osećanje iz prvog filma je nestalo. Nisam imala ni za šta pozitivno da se uhvatim, niti iole valjan razlog da vam preporučim da odgledate taj deo.
Valjda je tako moralo da bude, jer samim time je mnogo jače i efektnije ovo što sam dobila od finala, a to je tačno ono čemu sam se nadala i što sam i htela od samog početka. Emociju, onu pravu, iskonsku i jednu jedinu girl on fire – pravu Ketnis Everdin. Da, ja sam ipak zagriženi, zaluđeni i zagovarajući fan ove distopijske franšize i potpuno sam svesna izgovorenog. Pokušaću vas nagovoriti u svom izlaganju da date šansu finalu jer se nećete pokajati.
Mislim da fanovi i svi ostali koji su gledali ili će gledati film ne mogu biti nezadovoljni. Sigurno da ima mana, da je nešto moglo bolje, ali nije moglo drugačije. Sve ono što je falilo prethodnim nastavcima prikazano je kroz raznorazne situacije u ovom finalnom delu i, na neki način, ovaj finalni deo se iskupio i za neuspeli treći deo koji je debelo podbacio u skoro svim segmentima. Konačno imamo film i sa glavom i repom, a ono između je najbolje. Scenario je dobro napisan, posebno za svaki lik ponaosob, ali zameriću par patetičnih fraza u motivišućim govorima i monolozima koji na momente smaraju. Film je vizelno raskošan, smenjuju se i divni (kao Kapitol prekriven snegom) i grozni (razrušeni Distrikti) prizori, ali sve je skoro dovedeno do savršenstva. Scena sa naftom je nešto najoriginalnije što sam gledala, jer je dramatična tenzija sjajno uklopljena sa vizuelnim, pa se utisak još više pojačava.
Počeh ovaj osvrt sjajnim i odgovarajućim citatom koji je ujedno i poslednja rečenica u filmu, zaista dostojna finala. Kada ovo kažem, prvenstveno mislim da su režiser i scenaristi zaista mislili na sve. Da, priča mora se konačno zaokružiti i to mora biti u nekom tonu punom nade i boljih dana sa toliko željenim hepiendom jer se u prethodna tri dela toliko patilo, ubijalo, žrtvovalo, sve to mora nekako da se isplati. Međutim, taj nazovi hepiend nije potpuno klasični hepiend. Jeste vizuelno, ali kompletno…ne. Ketnis, nažalost, nije uspela u svojoj prvobitnoj i uopšteno pokretačkoj nameri od samog početka. Neću spojlerisati jer sigurno ima ljudi koji još nisu gledali, samo ću reći da je scena sa njom i mačkom njene sestre toliko dirljiva i taj Ketnisin krik je možda nešto najbolje što sam videla od njene glume dosad u ovoj franšizi.
Ali ne samo taj krik. U toku celog filma je dominirala, kako je oduvek i trebalo da bude. U prethodna dva osvrta spominjala sam veštačku, kreštavu i neuverljivu Ketnis. Mislim da je taj moj utisak proizašao jer je ta glumica iskakala i iz pašteta u zadnje dve, tri godine i lično postala naporna i nesnosna. Možda i većini, šta znam. Kako god, u ovom filmu je ona prava, prva Ketnis kako smo je upoznali u prvom delu Igara Gladi. Požrtvovana, hrabra, odlučna heroina koja ima svoj zacrtani cilj i koja ne radi ništa preko volje. Ketnis koja je odrasla, sazrela i koja je ogrubela na sve i svakoga. Prva scena u kojoj sam prepoznala kako će se kretati predstava njenog lika u finalnom delu je njen razgovor sa Johanom Mejson (Jena Malone) u bolnici: Is that why you hate me? -Partly. Jealousy is certainly involved. I also think you’re a little hard to swallow. With your tacky romantic drama and your defender-of-the-helpless act. Only it isn’t an act, which makes you more unbearable. Please feel free to take this personally.
Nema one užasavajuće i smarajuće patetike koja krasi takve trenutke, nema sažaljenja prema liku Ketnis, samo oštro, iskreno i cinično u Johaninom stilu. Da ne kažem, u mom stilu. Osim Džene, sva glumačka ekipa je na najvišem nivou. Svih ima taman dovoljno i nekako su svi jedanko zauzeli kadar, taj deo je baš dobro odrađen. Spomenuću predivnu Natali Dormer (Natalie Dormer) koja nema ukupno pet rečenica u filmu od dva sata, ali je jedna od najupečatljivijih u istom, kako moćnim izgledom, tako i njenom mimikom. Kao i pokojni Filip Sejmur Hofman (Philip Seymour Hoffman) koji je preminuo 2014. godine, a režiser mu je odao počast za sve što je doprineo filmu kroz pismo (koje je bilo njegova ideja jer pisma nema u knjizi) Ketnis koje joj u pritvoru šalje Plutarh Hevensbi, a koje u odsustvu glumca iz već spomenutog razloga čita njen mentor Hejmič (Woody Harrelson).
Moram spomenuti i scenu, tj. deo filma kada me je Lorens najviše kupila. To je scena kada pobednici većaju da li će da se održe simbolične Igre gladi. Njen hladni i mrtvi pogled upućen predsednici Almi Koin govori više od 1000 reči. Njen mirni odgovor da ona glasa za DA (a borila se da Igara više nikad ne bude) pokazuje njenu odlučnost, zapravo pokazuje njenu presudu.
You love me. Real or not real? – Real.– Ali ova scena. U tom kratkom dijalogu u mraku je sadržan sav odnos ovo dvoje mladih ljudi. To sam čekala od samog početka, verujem i ostali fanovi. Ketnis je izabrala onog za koga se nenormalno mnogo žrtvovala, za koga bi sve uradila i taj isti bi za nju sve uradio, za koga i jeste sve uradila. Ketnis je izabrala nekoga sa kim je sve prošla. To je ta prava ljubav koja zahteva žrtve i koja se desila baš zbog toga. Ona na kraju krajeva nije mogla da izabere nekoga ko ju je izdao. Mala zamerka ide scenaristima u tom segmentu, (spojler) da je izdaja dotičnog trebala da bude efektnije i bolnije predstavljena, ali dobro. Nećemo sada tražiti dlaku u jajetu.
Nakon ovog mog na momente šarenog izlaganja sami odlučite da li je film vredan vašeg vremena. Ja sam svoje rekla, odlično utrošenih dva sata i petnaest minuta jer vam film jednostavo pruža sve. Ima dobre akcije, borbene scene su sjajno odrađene, ima dramatične napetosti u skoro svakoj drugoj sceni, ima creepy horor element – zanimljivo urađeni zombi mutanti u kanalizaciji. Imamo zakulisne političke radnje, imamo konačno pravu ljubav ili, ako hoćete, romansu koja nije bljutava nijedne sekunde, imamo neočekivani zaokret i imamo žrtvu. Neočekivanu, ali preko potrebnu. Kao što je i samo ovo finale – neočekivano dobro, ali i preko potrebno.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
