Kao što junakinja ovog nastavka i dalje, veoma nevoljno, pristaje da bude vođa i heroina pobunjenog naroda, tako i ja nekako mehanički pišem osvrt za ovaj treći deo jer se to od mene očekuje, pošto sam napisala osvrte za prethodna dva dela, neuporedivo bolja po svemu. U prethodnim sam imala nešto pozitivno da izvučem, da se fokusiram na to i pišem o tome, a u ovom osvrtu, bojim se, neće biti takvih momenata. Veoma sam razočarana ovim nastavkom, tzv. uvodom u finalni deo, ovo je definitivno korak unazad, iako bi po svemu sudeći morao (i trebao) da bude korak napred. Šteta.
Katnis Everdin (Jennifer Lawrence) se, nakon eskalacije u 75. Igrama Gladi, budi u Distriktu 13 koji je tajni, podzemno organizovani okrug u kome su pobunjenici stvorili žarište pobune. On je sušta suprotnost Kapitolu, on je siv, mračan i oličje realnosti. Katnis se oseća dosta dezorijentisano u prvih par dana svog boravka u Distriktu 13, a usput saznaje i da je svojim poslednjim nastupom skoro, pa zauvek uništila igre. Pod vođstvom predsednice Koin (Julianne Moore) u Distriktu 13, Katnis se, nakon dosta nagovora i uslova, odlučuje boriti protiv Panema i biti pobunjenom narodu uzdanica, a prvenstveno spasiti Pitu (Josh Hutcherson) i ostale preživele i zarobljene učesnike Igara Gladi.
U jednom trenutku filma, negde na početku, predsednica Distrikta 13 govori Plutarhu (Philip Seymour Hoffman), nekadašnjem dizajneru Igara Gladi, da ovo nije devojka koju je opisao. Tom rečenicom se vodim da opišem moj osećaj dok sam gledala Dženifer Lorens na ekranu, treći put kao Katnis. Zaista, složili se vi ili ne, ovo nije Dženifer Lorens iz prvog dela. Neki će reći – pa i nije, ne treba da bude. Ne, ne radi se o razvoju njenog lika, ovo više nije požrtvovana heroina, nevina devojka koja bi dala sve na svetu da spasi svoju porodicu, njena porodica je trenutno nebitna, ona više istinski ne veruje u ovo što radi. Ona sve radi preko volje, ucenama, dogovorima, zato što mora.
Spomenula sam u pređašnjem osvrtu kako je u par scena preglumljivala, e pa u ovom delu bogami toga ima na pretek. Scena kada se suočava sa razrušenim domom je toliko slabo urađena, kako vizuelno, pri tom mislim i na paradoks uništene okoline i netaknutog njenog doma, a takođe mislim i na glumački deo, jednostavno je fejk, neuverljiva. Ona je previše šokirana, ona ne može da veruje da se to desilo. Kako nekoga jedan običan, očekivan čin moćnih protiv pobune može toliko da iznenadi?
Nekoga kao nju, koja je preživela to jednom, nju koja je učestvovala čak dva puta u okrutnim igrama gde su uslovi užasni. Nju očekivani užasi šokiraju, a neočekivane primi kao da to mora tako biti. Opet paradoks njenog lika. Njeni motivacioni govori su providni, unapred ispisani, ona samo povišenim tonom pokušava da alarmira pobunjeni narod i da ih vodi. Uspeva u tome, eto jedino taj segment filma može da se simbolično protumači i uporedi sa nekim političko-ratnim situacijama danas.
Film je nepotrebno razvučen, ubačeno je dosta nebitnih likova koje glumi neki popularni glumci. Pohvaliću ipak Vudija Harelsona (Woody Harrelson) kao treznog Hejmiča i totalno drugačiju Efi Trinket koju glumi Elizabet Benks (Elizabeth Banks). Skoro celi tok filma je nezanimljivo ispričan i razrađen, dosadno ga je pratiti u više momenata (velikoj većini filma). Nema upečatljivih, pa skoro nikakvih bombastičnih akcijskih scena koje su potrebne ovakvom blokbasteru, one koje imaju podsećaju dosta na neke već viđene ranije u drugim filmovima (npr. kada se ruši zid hidroelektrane).
Ljubavni trougao Katnis, Pita i Gejla je iritantano neizbežan, neprirodno podseća na onaj iz Sumrak sage, tako da tu moram povući paralelu iako sam dosada tvrdila da film nema veze sa Sumrak sagom – nažalost ima. Ne želim ni da znam kako će se razrešiti taj segment u finalnom delu, samo neka bude što više kliše i što jadnije (sarcasm alert). Takođe, retki plus filmu je i neočekivana scena između Pite i Katnis.
Celi film se kao nešto dešava, a ništa se ne dešava. Celi film očekujemo neku kulminaciju, bilo čega, a dobijemo…ništa. Kreštava i neuverljiva Katnis, kliše predsednica Alma Koin, lični demoni i smenjivanje nebitnih i još nebitnijih likova – ovo sve ne čini dobar film, a kamoli dobar uvod u finalni deo. Jednostavno rečeno, meni ovaj deo nije bio uverljiv kao kompletna celina, skoro, pa nimalo.
Od mene zaslužuje peticu kao neku prelaznu ocenu, ali ću, zbog prethodna dva nastavka dati ocenu više, potajno se nadajući da neće totalno uništiti poslednji deo franšize.
6/10
