The Humans (2021)

Vaša ocena filma:

The Humans je američka drama koju potpusuje Stiven Karam u svom rediteljskom debiju, a scenario se bazira na njegovoj istoimenoj brodvejskoj predstavi iz 2016. godine koja je nagrađena Tonijem. Film je premijerno prikazan u septembru na festivalu u Torontu, a distribuciju je preuzela kompanija A24. Kao i sama pozorišna predstava, ovaj film je namenjen poštovaocima egzistencijalizma i apsurdizma kojima nisu strani spori arthouse radovi.

Radnja filma je smeštena u predratni dupleks u centru Menhetna i prati tok večeri u kojoj su se tri generacije porodice Blejk okupile da proslave Dan zahvalnosti. Večera se odvija u novom stanu mlađe ćerke Brigid i njenog dečka Ričarda, a u goste su došli njeni roditelji Erik i Deirdri, sestra Ejmi i baka Momo. Dok se mrak polako spušta na oronulu zgradu, počinju da se dešavaju misteriozne stvari koje će pridodati da porodične tenzije dostignu tačku ključanja i da najdublji strahovi svakog od njih izađu na videlo.

Ejmi ima zdrastvene probleme, ostala je bez devojke i uskoro ostaje bez posla. Baka je u odmakloj fazi Alchajmerove bolesti, govori u zagonetkama koje nemaju odgovore i retki su trenuci kada je ona i dalje prisutna. Brigid se muči da zaradi za život kao honorarni kompozitor, dok je Deirdi kivna što mlađe kolege zarađuju mnogo više od nje. Ričard je dobričina koja sumornost pokušava da popravi prenosivim projektorom i videom pucketavog kamina, uvek je na usluzi i trudi se da svima bude ugodno. Kako saznajemo o njegovoj prošlosti, postoji dosta razloga zašto je mogao da bude drugačiji od dobrog i optimističnog momka.

Svako od članova porodice na svoj način utiče da ova proslava bude kilometrima daleko od vesele večere – tu su međusobna osuđivanja koja su prikrivena šalama ili sarkazmom, skrivena ozlojeđenost, poneka laž, poneka tajna, traume i očigledni ili neizrečeni zdravstveni problemi. Sve je ovo u određenoj meri uobičajeno za dobar procenat porodica, ali nam Karam u svom filmu porodičnu dramu transformiše u napetu horor predstavu koja se polako razvija.

Scenario posmatra članove ove disfunkcionalne porodice dok rade normalne stvari, ćaskaju, smeju se, prepiru, zameraju jedno drugom, sve dok ne dođu na raskrsnicu koja dovodi u pitanje njihove dalje međusobne odnose i budućnost svih njih. Okupljanje je neprijatno od samog početka jer su tu osuđujući pogledi i komentari o stanu, roditelji se osećaju pomalo odbačeno i razočarani su što njihova deca koriste terapeute ili specijalnu ishranu za rešenje svojih psiho-zdravstvenih problema umesto da se posvete crkvi.

Sam dupleks izgleda kao oličenje zapuštenosti, sa raznim neobičnim dizajnima, znakovima truleži, buđi ili kapanja vode. Sve ostavlja osećaj sumornosti i klaustrofobije. Stan se nalazi nedaleko od mesta napada 11. septembra kojima je Erik neposredno svedočio, pa je uvek spreman na najgore što se može desiti – on posmatra metalne cevi i strujne kablove zamišljajući potencijalne probleme.

Kvalitet scenarija se ogleda u tome što iskustva svakog od odlično razrađenih likova iz ove noći stavlja u drugačiji konktekst, što likovi vrlo brzo pokazuju kakvi su, kao i to što se uspešno suočavaju sa problemima koji utiču na njih i odnose sa drugim članovima porodice. Uslovno rečeno su to obične, svakodnevne stvari i to je upravo ono što stvara nelagodu tokom gledanja. Ispod ličnog i međuljudskog nezadovoljstva dobijamo trenutke koji su prikladniji za horor film, kao što su priče o sablasnim snovima ili sijalice koje se gase.

Film je duboko nijansiran snažnom režijom karakterističnom za dokumentarni stil cinema verite koji čini da nenametljivo prisustvujemo scenama kao da smo na lokaciji snimanja, ali je film iz više razloga namenjen gledaocima arthouse radova – nakon gledanja ostavlja više pitanja nego čvrstih odgovora, sve što gledamo je više nejasno nego što je mračno, tempo je prilično spor i nekoliko puta tokom gledanja ćete verovatno sebi postaviti pitanje zašto ja ovo uopšte gledam.

The Humans je slojevita i realistična porodična drama koja spaja zamišljene noćne more i stvarne traume – umetnički film sa dosta nejasnoća i alternativnih tumačenja koji će vam biti beskrajno dosadan ukoliko niste ljubitelj arthouse radova u pravom raspoloženju.

moja konačna ocena: 6/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)