Neko me je pre neki dan pitao zašto pišem osvrt za fim koji na IMDB-u ima ovako nisku ocenu? Baš zato pišem, jer će mnogi, videvši nepravedno nižu ocenu samo zaobići ovaj film, a on to nikako ne zaslužuje. Generalno, mišljenja sam da smo se svi (uključujući i mene ) malo više počeli bahatiti i samo gledamo neke velike filmove sa proverenim kritikama, ocenama, glumcima, produkcijom, a malim filmovima, koji postaju veliki, ne dajemo pažnju. Gde je lepota gledanja filma u tome? Pokušaću na neki način to da ispravim u par sledećih osvrta ne tako razvikanih filmova, a počinjem sa ovom porodičnom dramom. Ovo je za mene jedan od najdirljivijih filmova ikada, jedan od onih filmova koji ostavljaju jak utisak, nebitno koji žanr preferirali.
Film počinje retrospketivnim momentom kada Blanka (Winona Ryder) dovodi svog ostarelog oca Estebana Truebu (Jeremy Irons) na porodično imanje Tres Marias na selu. Godina je 1973., a mesto dešavanja radnje je država Čile. On se sećanjem vraća mnogo godina ranije kada je kao siromašni mladić zaprosio bogatu Rosu del Vale i obećao njenim roditeljima da će postatai čovek vrijedan nje. Ipak, sticajem nesrećnih okolnosti, Rosa umire, a njena mlađa sestra Klara (Meryl Streep) to predvidi jer ima poseban dar. Esteban se u međuvremenu bogati i ni iz čega gradi svoje ime, imanje i postaje ugledan, ali strog i okrutan čovek koji se nečovečno odnosi prema svojim radnicima.
Na njegovo imanje dolazi njegova sestra Ferula (Glenn Close), inače monahinja, celi život posvećena Bogu. Nakon izvesnog vremena Esteban slučajno naleće na sada već odraslu Klaru i uz pristanak njenih roditelja ženi se njome. Klara i Esteban žive skoro, pa idiličan život, uz povremene preterane izlive nežnosti između Klare i Ferule koje postaju bizarno bliske, što će stvoriti sukobe.
Film je snimljen prema istoimenom debitantskom romanu Isabele Alende, nećakinje bivšeg čileanskog predsednika Salvadora Alendea, koji je ubijen 1973. godine kada je vojska preuzela vlast u Čileu i zloglasni režim generala Augusta Pinočea. Postoje pojedina nezadovoljstva adaptacijom jer je, kao i u filmu, roman prepun događaja od kojih se svi nisu mogli ekranizovati, ali lično mislim da je srž pogođena. Ovo jeste film o nesrećnim ljubavima, ovo jeste jedna porodična tragedija, ovo je i romantična drama. Ubačeni su i elementi tadašnjih društveno-političkih odnosa u državi, a poseban šmek filmu daju natprirodni elementi sposobnosti koje Klara ima. Lepota je u tome što nije preterano to potencirano, ali taj osjećaj nas prati stalno tokom gledanja filma.
The House of Spirits je veoma slojevit, sa dosta dešavanja, ali ga ipak nije teško pratiti jer je priča veoma zanimljivo ispričana, bez patetičnih momenata, a sa dosta realističnih. Film je režirao danski režiser Bile August koji je ujedno pomogao i oko scenarija.On je zaslužan i ja jednu od boljih Igovih adaptacija Jadnika iz 1998. godine, takođe i za sjajnu biografsku dramu The Color of Freedom iz 2007. godine, a 2013. je snimio odličan Night Train to Lisbon, opet sa Džeremi Ajronsom. Dobitnik je Oskara za najbolji strani film Pelle the Conqueror iz 1987. godine.
Jedan od glumaca moje A liste se sjajno uklopio u svoju ulogu (kao i svaki put), mada su mnogi sumnjali da Ajrons može tako dobro da izvede ulogu jer glumi latinoamerikanca. Vidimo u njegovom slučaju da nema potrebe biti skeptičan, ovaj Britanac se sjajno snašao i zaista je jako uvjerljiv kao okrutni plantažerski tiranin. Meril Strip je svojom nežnošču i smirenošću divno dočarala ulogu Klare, dok ja pohvale dajem mojoj ljubimici Glen Klouz. Ona je na momente strašna, na momente uplašena, bizarna, čudna, nepredvidiva.
Takođe, ovo je zlatno doba glume Vinone Rajder koja je imala hrabrosti uraditi ogavne scene mučenja, a partner u tim scenama joj je bio filmski brat Vinsent Galo (Vincent Gallo), jedan od onih glumaca koji postoje samo da glume tako grozne likove. Spomenuću i mladog Antonia Banderasa i divnu Mariu Končitu Alonso, oboje su svoje likove sjajno odradili i, iako im je minutaža bila neuporedivo manja, ostavili su pozitivan utisak.
U ovom filmu se prepliću veoma relistični momenti sa spiritualnim, propraćeni sa dosta jakih emocija koje nadvladavaju sve i preuzimaju primat. Jedan od najemotivnijih filmova koje sam gledala, bar je takav utisak ostavio na mene, praćen sjajnim i uverljivim glumačkim performansima. Svaka preporuka.
10/10
