Ves Anderson je veliki majstor i umetnik koji poseduje jedinstvenu kreativnu moć da nas svakim novim filmom iznenadi i obraduje, da zadrži svoj prepoznatljiv stil i humor čak i kad se bavi ozbiljnijim temama. Jedinstven je po specifičnim, čudnovatim likovima i vizuelnom perfekcijom koja čini da se svaki kadar iz njegovog filma može smestiti u ram za slike. Definitivno je jedan od stubova moderne filmske umetnosti bez koga bi svetska kinematografija bila značajno siromašnija.
The French Dispatch iliti u punom nazivu The French Dispatch of the Liberty, Kansas Evening Sun je njegov deseti dugometražni film koji se može smestiti u žanr antologijske komedije. Anderson je napisao scenario sa trojicom saradnika i karakteristično za njega je okupio impresivnu glumačku ekipu. Iako planiran za jul prošle godine, film je zbog pandemije kovida pomeren za jul ove godine kada je premijerno prikazan na festivalu u Kanu, dok je u bioskope stigao jesenas.
Radnja filma predstavlja ekranizaciju tri priče objavljene u poslednjem broju časopisa Francuska depeša koje uređuje Artur Hovicer (Bil Marej) i koje su smeštene u izmišljeni francuski grad Enui. Prvi segment „Betonsko remek-delo“ prati nestabilnog umetnika Mozesa (Benisio del Toro) koji u zatvoru dobija inspiraciju zahvaljujući kojoj će postati najcenjeniji modernistički umetnik na svetu. Drugi segment „Revizije manifesta“ je inspirisan studentskim protestima iz 1968. godine i prati revolucionara Zefirelija (Timoti Šalame), dok treći „Privatna trpezarija policijskog komesara“ prati rešavanje otmice sina policijskog komesara.
Osnovna postavka filma je da glavni urednik časopisa umire, a sa njim umire i sam časopis. Ta činjenica predstavlja emocionalni i tematski osnov za seriju priča koje narativno nisu povezane, pa sam tim film nema klasičan zaplet i rasplet. Tokom praćenja priča se prožima osećaj daleke žalosti, kao i nostalgije za nekim boljim vremenima u kojima je novinarski tekst nosio određenu jačinu i koja se više neće vratiti.
Ves Anderson je filmaš koji je više puta dokazao da njegovom radu nije potreban neki detaljno razrađeni zaplet kako bi film funkcionisao, odnosno bio gledljiv. Njegov specifični stil se sastoji od uglavnom statičkih postavljanja kamere i nizova geometrijski preciznih i detaljnih kadrova u kojima ovaj inovativni filmaš dokazuje da veoma vešto barata vizuelnim efektima i šarenom scenografijom. Lako mu polazi za rukom da stvori posebne svetove u koje smešta brojne, raznolike i čudnovate likove koji svoje rečenice izgovaraju najčešće emocionalno neutralni.
The French Dispatch je film u kome svaki kadar odiše sa koliko samopouzdanja i radosti je snimljen. Autor smenjuje crno-belu i šarenu kinematografiju, menja razmeru kadrova, koristi crteže, dok je jedna scena jurnjave rezervisana za animirani strip. S obzirom da se dobar deo dijaloga odvija na francuskom jeziku, nedvosmisleno je da mu je Žak Tati bio ili direktna inspiricija ili ovaj film predstavlja omaž njegovom radu.
Svaka priča je rezervisana za novinara koji ju je napisao i koji tokom scenskog rekreiranja služi i kao narator. Obrazac segmenta se svodi na kratak uvod i prikaz same priče nakon koga sledi Arturov razgovor sa novinarem vezano za sam tekst. Kao i prilikom čitanja određenog časopisa, teško da svaka priča može biti jednako zanimljiva svima, pa je takav slučaj i sa ovim filmom. Ovoga puta, da li svesno ili nesvesno, Anderson je dozvolio da njegov stil relativno zaseni svaku priču ili veće značenje koja ova antologija može ili bi mogla da poseduje.
Subjektivno, a verujem da će se mnogi složiti sa mnom, prva priča je najsmešnija, najzanimljivija i najefikasnija. U njoj pratimo zatvorenika kome zatvorska čuvarka Simon (Lea Sejdu) predstavlja muzu i koga će umetnički otkriti trgovac umetnina Džulijan (Edrijen Brodi) koji je zatvoren zbog utaje poreza. Drugi segment je uglavnom gomila neformiranih komičnih i tematskih ideja, dok treća priča sadrži najjednostavniji zaplet, ali i obilje dinamične komedije u kojoj Džefri Rajt pruža najdirljiviju glumačku predstavu.
U mom slučaju, impresivna glumačka ekipa, zamršeni detalji, precizno kadriranje i kameleonske palete slika su uspeli da odvuku pažnju od činjenice da je svaka od priča relativno tanka i da u njima nema nekog materijala sa kojim se možemo emocionalno povezati. Mišljenja sam da razlog (u ovom smislu) neispunjenog potencijala leži u tome što je Anderson pokušao da previše tema, likova, referenci i dešavanja nabije u trajanje od devedeset minuta, pa jednostavno nije bilo vremena za veću razradu pojedinačnih priča i likova.
The French Dispatch predstavlja impresivno realizovanu estetsku poslasticu od filma u kome autor odaje počast određenoj eri i vrsti novinarstva – antologijska komedija koja je malo teža za praćanje, ali koju nikako ne smete propustiti ukoliko ste poštovalac pedantne estetike Vesa Andersona.
moja konačna ocena: 9/10
