Jedna bolesna ljubavna priča, premisa je inovativne ekranizacije romana Džona Grina. Mladi američki režiser, Josh Boone (Stuck in Love, 2012.) potpisuje nekonvencionalnu priču o ljubavi dvoje mladih, čija krhka veza prkosi oštrici smrti.
U fokusu priče je Hejzel (Shailene Woodley), tinejdžerka koja hoda na tankoj ivici između života i smrti (karcinom je zahvatio njena pluća). Kada na nagovor roditelja nevoljno pristane da se pojavi u Grupi za podršku mladima obolelim od raka, neočekivano pronalazi ljubav svog života. Gas (Ansel Elgort) je vedar osamnaestogodišnjak, bivši košarkaš, koga je rak kostiju odvojio od parketa. Dvoje mladih otkrivaju da imaju puno sličnosti (pored zlokobne prirode bolesti), istovetan smisao za humor, hrabrost da se suoče s kosmičkom sudbinom, ma koliko ona izgledala surovo i beznadežno. Kroz intenzivno druženje proživljavaju divne zajedničke trenutke, uspostavljaju duboku emotivnu vezu, podjednako deleći strast za životom.
Holivud se uzda u mlade, u tinejdžere, dajući im čarobnu moć da dirnu naša srca, razgale našu dušu. Osvežavajući pristup u oživljavanju brutalno realistične životne priče dao je više nego zavidan rezultat. Pa u čemu je tajna takvog pristupa? Tajna je u sposobnosti suptilne režije da emotivno oboji svaki segment filma, držeći praktično u svakom kadru dvoje mladih ljudi, a njih dvoje su spontani, prirodni, nekad vedri i nasmejani, a ponekad tužni i depresivni. Ne traže sažaljenje, već samo hoće da prežive dan, a dobre vibracije i pozitivna energija, po neka reč podrške, jesu za njih duševna hrana.
Spremni da prihvate sudbinu, iskazuju zavidnu mentalnu zrelost i otmenu smirenost koja ima svoje eksponente u zdravom humoru i detaljno razvijenim, jako duhovitim dijalozima. Vidljiv je umešno uspostavljen balans između mračne i one druge, svetlije strane života, što čini dramaturški koncept prihvatljivim različitom profilu publike.
Pored sjajnog scenarija, moram da odam priznanje izuzetnoj glumi. Shailene Woodley i Ansel Elgort, njen filmski partner (baš kao i u stvarnom životu) jednostavno su briljantno izneli svoje likove, jer su im udahnuli toliko života, osvetlili snažnu emocionalnu pozadinu, jednostavno naterali da saosećamo s njima. Willem Dafoe (Willem Dafoe) se efektnom epizodnom rolom samo nadovezao, dokazujući još jednom da mu je svejedno koliko će ga biti u kadru (da se poslužim onom izlizanom frazom – nema malih ili velikih uloga). Zanimljivo je istaći da autor romana Džon Grin ima kameo pojavu u sceni na aerodromu, sa plavokosom devojčicom, čime je režiser verovatno hteo da iskaže zahvalnost za odličan literarni predložak.
Fotografija je koncizna i ovde se ne potencira bljutava patetika, kao u većini filmova slične tematike. Muzika je stilski aranžirana u okvire emotivno ispunjene životne storije, što sve skupa stvara pogodan ambijent u kome doživljavamo svojevrsnu katarzu, 100% prihvatajući junake ove tužne priče otrgnute iz svakodnevnog života običnih, malih ljudi.
Nema sumnje da je reč o jako kvalitetnom filmu koga moraju da pogledaju ne samo ljubitelji drame, već svi oni koji sebe smatraju filmofilima. Samo da ne zaboravim, unapred pripremite papirne maramice jer će vam nesumnjivo biti potrebne.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
