The Father je dramski film nastao u francusko-britanskoj koprodukciji koji je imao premijeru na festivalu Sundance još u januaru prošle godine, iako je u distribuciju pušten tek pre nekoliko dana. Takmiči se u sezoni filmskih nagrada i nominovan je za šest Oskara, ali smo neočekivano dugo čekali da se pojavi pristojna kopija ovog filma. Florijan Zeler potpisuje režiju i scenario koji je bazirao na svojoj predstavi Le Père iz 2012. godine.
Radnja filma prati Entonija (Entoni Hopkins), osamdesetogodišnjaka koji se nosi sa progresivnom demencijom i koji odbija svaku starateljku koju mu ćerka En (Olivija Kolman) obezbedi. En je na izmaku snaga, ali i dalje odbija da oca smesti u ustanovu koja će se brinuti o njemu. Zbog bolesti Entoni ima problem da shvati realna zbivanja, počinje da sumnja u svoj um, svoje voljene, a konačno i u čitavu stvarnost koja počinje da se raspliće oko njega…
Naš protagonista gubi pamćenje, razumevanje okoline i shvatanje vremena, ali on nije sposoban da to shvati i ta činjenica je potpuno poražavajuća. Entoni se svaki dan budi nesvestan gde je i koje je vreme, ko su ljudi koji ga okružuju i nije siguran da li su ideje u njegovoj glavi stvarne ili produkt obmane njegovog uma. Film dobija na jačini jer nam ne pokazuje klasičan tok Entonijevog života sa demencijom, nego nam uz pomoć jednostavnih, ali pametnih trikova pruža intenzivan osećaj kako je ovom čoveku, čineći da budemo jednako zbunjeni kao i on.
Tokom filma se dešava da se ponovi scena, neki put tačno onako kako je bila ranije, a drugi put sa suptilnim ili očiglednim promenama. Ponavljaju se fraze, ali ih izgovaraju drugačija lica. Ponavljaju se trenuci, ali sa drugačijom scenografijom. Vidimo jednu osobu koja izlazi iz sobe, dok se u nju vraća neko potpuno nov. Kao i sam Entoni, i mi ćemo se zapitati kako je moguće da se to dešava, a konfuzija na svesnom i podsvesnom nivou postaje sve veća i značajnija kako film odmiče – nećete biti sigurni šta je stvarnost i definitivno ćete se osećati dezorijentisano.
Od samog početka nam je jasno šta Entoni proživljava i scenario ne pokušava da prikrije ili ulepša njegovo stanje, ali uspešno izbegava eksploataciju demencije jer trikovi koje autor koristi nisu sami sebi svrha. Zeler želi da iskusimo konfuziju, frustraciju i nesigurnost, pa film nema tradicionalnu radnju nego pratimo Entonija kako mu prolazi dan za danom ili mesec za mesecom. Pratimo kako njegovo stanje utiče na En, koja dolazi u situaciju da tuguje zbog gubitka oca iako je on još uvek živ.
Pored Zelerovih režiserskih tehnika, bitan faktor na konačan utisak ima stari majstor glume Entoni Hopkins koji tumači čoveka čije stanje ne utiče da postane demoralisan i slabašan, već se bori da mu se život nastavi normalno. Završna scena puna očaja i usamljenosti je jedini pravi način na koji se ovaj film mogao završiti i definitivno će vas emotivno razoriti, naročito zbog toga što Entonijeva energija potpuno bledi u njoj, čime se dodatno pojačava tragedija njegove situacije.
The Father je srceparajuća, saosećajna i dirljiva drama koja se fokusira na osećaj iskustva sa divljom emocionalnom vožnjom – zadivljujući pogled na starenje i demenciju sa neustrašivim Entonijem Hopkinsom koji u 84. godini ponovo dokazuje kakav je majstor glume.
moja konačna ocena: 10/10
