The Fabelmans je coming-of-age drama koju kao režiser i ko-scenarista potpisuje Stiven Spilberg u saradnji sa svojim redovnim saradnikom Tonijem Kušnerom. Film je imao svetsku premijeru na filmskom festivalu u Torontu 10. septembra, a u širu bioskopsku distribuciju je posredstvom kompanije Universal Pictures pušten 23. novembra. Projekat je posvećen Spilbergovim pokojnim roditeljima Liji Adler i Arnoldu Spilbergu, a filmaš je još 1999. godine dobio ideju za ovaj film.
Reč je o poluatobiografskoj priči zasnovanoj na Spilbergovoj adolescenciji i prvim godinama filmskog stvaralaštva, ispričana kroz originalnu priču o fiktivnom Semiju Fejbelmenu, mladom i ambicioznom filmskom stvaraocu koji istražuje kako mu moć filmova može pomoći da vidi istinu o svojoj disfunkcionalnoj porodici. Sem je, kao i Spilberg, najstarije dete i jedini dečak u jevrejskoj porodici koja se nekoliko puta selila. Semov otac Burt (Pol Dejno) je inženjer u oblasti računara koja je sve veća i stalno pronalazi bolje mogućnosti za posao. Njegova majka Mici (Mišel Vilijams) je umetnica i nije oduševljena čestim selidbama, a ispostaviće se da ima skriveni razlog za to.
Spilberg se sa pravom nalazi na listama najvećih (živih) filmskih stvaralaca i svaka vrsta njegove autobiografije je vredna naše pažnje. U ovim fikcionalizovanim memoarima koji se nalaze negde između opiljive nostalgije i stvarnosti ovaj filmaš je stavio svoje srce na ekran. Na svoj samorefleksivan i autoreferencijalan način, ovaj film prikazuje reditelja kako otkriva i upušta se u svet kamere i filmske trake.
Ne treba znati punu ili čak osnovnu biografiju reditelja da bi priča ovde izgledala autentično. Tokom gledanja sam stekao utisak da je The Fabelmans film koji je Spilberg snimio za svoju dušu, sa vizijom zrelog autora, bez ikakve namere i potrebe da se dopadne svima. Ovde baca nostalgičan pogled na svoje detinjstvo i kopa po porodičnim odnosima koji su mu pomogli da postane voljeni filmski stvaralac – predstavlja nam ideju da filmovi, kao i svaki oblik umetnosti, mogu biti moćni, otkrivajući i magični, kao i koliko stvaraoci ulažu sebe u svoje radove.
Često je teško odvojiti umetnost od umetnika. Ova priča koja je u isto vreme coming of age drama o dečaku koji uči da radi ono što voli i drama o porodici koja se polako raspada služi kao potvrda i ispovest da određene ideje i teme iz Spilbergovog filmskog opusa predstavljaju neke vrlo lične stvari. Oni koji pomnije prate rad ovog filmaša sigurno će identifikovati te veze, bilo da se radi o važnosti porodice, ožiljcima od razvoda ili o širem, dečjem shvatanju da svuda postoji mogućnost za avanturu.
Tokom pedesetih mladi Sem gleda svoj prvi film u bioskopu, a spektakularna sekvenca železničke nesreće stvara mu želju da ponovo stvori spektakl koristeći model voza i kućnu kameru svog oca. Ubrzo shvatamo da Sem snimanje filmova koristi kao način da kontroliše ono što je previše zastrašujuće, neizvesno ili zbunjujuće da bi se razumelo u stvarnom svetu – činjenica da Spilberg putem ove izmišljene biografije i sve očiglednijeg sugerisanja da Sem predstavlja njega to priznaje, čini da čitav poduhvat deluje kao smela, izložena ispovedaonica sa njegove strane.
Kako sazreva, tako snimanje filmova postaje opsesija za Sema. Sav novac troši na rolne filmskih traka kako bi snimao sve komplikovanije filmove sa svojim prijateljima, na ohrabrenje svoje umetnički nastrojene majke i na sumnje svog oca koji ne želi da hobi njegovog sina postane njegova budućnost. Najveći, centralni deo filma suprostavlja Semijeve adolescentske avanture sa sve većom spoznajom da brak njegovih roditelja nije tako jednostavan kao što se dečaku čini.
Kampovanje koje je prelomni momenat njegove spoznaje donosi nekoliko pronicljivih scena. Recimo, Sem montira film o tome i samim tim kontroliše kako će svi, uključujući i njega samog, pamtiti to putovanje. Ovo je zaista divna, ali i bolna lekcija o tome koliko je perspektiva važna i o moći koju filmovi mogu imati da nam pomognu da vidimo ljude kakvi zaista jesu ili možda želimo da budu (što se vidi na primeru snimanja nasilnika u završnoj trećini filma).
Porodična drama i srednjoškolske komplikacije u vidu mladalačke romanse i nasilnika nisu ni približno tako ubedljivi ili privlačni kao delovi filma koji prikazuju umetnika koji dolazi na svoje. Poslednji kadar filma sadrži šalu o pokretu kamere koja sugeriše da učenje i otkrivanje sebe nikada nisu zaista gotovi, a takvi uvidi koje je Spilberg preneo o sebi preko samog zanata koji obožava čine film vrednim truda. Sa druge strane, to može značiti da se čak i sam Spilberg slaže sa mojom prvom rečenicom iz ovog pasusa.
The Fabelmans je najličniji film Stivena Spilberga koji predstavlja fiktivne adolescentske memoare ovog umetnika i ljubavno pismo konceptu filmskog stvaralaštva.
moja konačna ocena: 8/10
