I am the Lizard King. I can do anything.
Kada sam prvi put pogledao ovaj film nisam bio previše zadovoljan. Od Olivera Stouna (Oliver Stone) sam očekivao klasičnu biografsku priču o jednom od najuticajnih rok bendova svih vremena, sa nezaobilaznim iznošenjem stavova o Americi. Ono što smo dobili je gotovo intimno predstavljanje Džima Morisona, dok su ostali članovi benda prilično sklonjeni u stranu. Tek nakon drugog gledanja sam uspeo da shvatim viziju Olivera Stouna i njegov način da nam predstavi Kralja Guštera.
1965. na plaži u Los Anđelesu se desio susret između Džima Morisona (Val Kilmer) i Reja Manzareka (Kyle MacLachlan), koji su rešili da zajedno osnuju bend. Tandemu se priključuju Robi Kriger (Frank Whaley) i Džon Densmor (Kevin Dillon) i tako nastaju Dorsi. Džim Morison je bio izuzetno harizmatičan i privlačan čovek, sa specifičnim scenskim nastupom i, s obzirom da je većinu tekstova sam napisao, publika je sve više Džima počela da posmatra kao cele Dorse.
Džimova harizma je glavni razlog što su dobili ugovor sa Elektra Records, što je na kraju rezultiralo slavom. Njegovo ponašanje je sve više zavisilo od prevelike upotrebe alkohola i droge, a to nije naišlo na podršku ostalih članova benda. Samoprozvani Kralj Guštera je, iako je prodaja njegove muzike išla sjajno, sve više počinjao da pravi ekscese, koje ni njegova dugogodišnja devojka Pamela Kurson (Meg Ryan) nije mogla da obuzda, a status ikone je počinjao da bledi…
Džim Morison je sa punim pravom imao status žive ikone šezdesetih, koga su glorifikovali pripadnici rokenrol pokreta, članovi kontrakulture i ljudi koji su propagirali slobodnu ljubav – deca cveća. Autor je posvetio dovoljno vremena da i sami uvidimo kakva je faca bio ovaj čovek, ali je akcenat stavio na drugu stranu medalje. Njegov alkoholizam, korišćenje halucinogenih sredstava, spiritualizam i sve veća opsesija smrću su polako počeli da utiču na njegov dodir sa realnošću, a samim tim i sa svim bitnim stvarima u njegovom životu.
Moram naglasiti da članovi benda nisu zadovoljni filmom, jer su gurnuti u stranu i nisi videli realan prikaz Morisona, koji je bio zabavan momak sa dosta manjim alkoholičarskim navikama. Čitava ideja o filmu se provlačila godinama, smenjivali su se producenti, režiseri i glumci i zaista je bilo velikih problema da film The Doors vidi svetlo dana. Ostali članovi benda, Džimovi roditelji i roditelji Pamele Kurson su imali svoje uslove, a Oliver Stoun jednostavno nije mogao udovoljiti svima. Napisao je scenario govoreći šta god da napišem, naćiće se neko ko je nezadovoljan ili uvređen.
Kao što sam već spomenuo, ovo nije tipičan biografski film, nego se može posmatrati kao skup iskustava ili jedno veliko iskustvo – 27 pesama grupe The Doors su iskombinovani sa sjajnim audio-vizuelnim rešenjima, koji konstantno napadaju vaša čula i sa vrhunskim radom kamere. Na taj način imamo uvid u psihodelični svet Džima Morisona pun ideja i vizija. Međutim, ovo se može smatrati kao tipičan style over substance i nekima će ova iskustva svakako biti loše sećanje. Ono što se mora posebno spomenuti su verno dočarane šezdesete, počevši od kalifornijskih plaža, pa sve do koncerata, koji deluju neverovatno uverljivo.
Karakterizacija likova svakako nije bila u prvom planu, a nećemo dobiti ni mogućnost da skroz razrešimo enigmu zvanu Džim Morison. Iako ima puno muzike u filmu, mi čak i o njoj ne saznajemo puno, što se ne mora shvatiti kao minus – neka muzika priča sama za sebe. Kao u slučaju projekta The Wall, pesme su raspoređene čitavim trajanjem filma, a Stoun je napisao svaki deo priče kako bi bila usklađena sa pesmom. The Doors je skroz oslobođen tabua vezanih za seks i drogu i skroz eksplicitno posmatramo vesele šezdesete.
Val Kilmer je pružio celog sebe za snimanje filma. Osim velike fizičke sličnosti, koja se eventualno sređivala korigovanjem kilograma ili brade, poseduje i skoro isti glas kao Džim Morison, toliko da su čak i članovi benda bili zbunjeni. Naučio je preko četrdeset pesama, pojedine scene je snimao po dvadeset puta i čoveku zaista svaka čast – uloga karijere. Društvo mu pravi netipičan kasting Meg Rajan u ulozi Pamele Kurson, kao i Kajl Meklahlan u solidnom performansu, pre nego što mu je karijera otišla u ofsajd.
The Doors je vrlo dobar tribjut legendi roka i dekadi u kojoj su muzičari iz ove grupe bili zajedno aktivni, koji je daleko od klasičnog biografskog filma – muzičko iskustvo koje je najbolje opisati kao psihodelični cirkus, a na vama je da vidite da li je good ili bad trip.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
