The Dig je britanski dramski film koji je režirao Sajmon Stoun, dok je Mora Bafini svoj scenario zasnovala na istoimenom romanu Džona Prestona iz 2007. godine. Nakon kratke bioskopske produkcije kako bi ispunio uslove za sezonu filmskih nagrada, film je stigao na servere Netfliksa krajem januara. Priča nam predstavlja događaje koja su pratila čuvena arheološka iskopavanja na lokaciji Saton Ho u Velikoj Britaniji 1939. godine.
Na početku filma Edit Priti (Keri Maligen) unajmljuje lokalnog samoukog arheologa-kopača Bazila Brauna (Rejf Fajns) kako bi otkrio šta se nalazi u velikim grobnim humkama na njenom imanju. Ljudi iz lokalnog muzeja, koji uporno potcenjuju Bazila i njegov rad, misle da je reč o nalazištu iz doba Vikinga iz 10. i 11. veka. Sa druge strane, Bazil je ubeđen da je nalazište dosta starije i lokalnog porekla, tačnije Anglosaksonaca iz mračnog veka. Uz angažovanu pomoć i posle izvesnog vremena, Bazil dolazi do velikog otkrića na lokalitetu.
Negde na polovini filma potpuno ni iz čega dobijamo podzaplet koji prati Pegi (Lili Džejms), mladu damu koja je sa suprugom Stjuartom došla da pomogne na iskopavanjima. Dok Stjuart više primećuje muške kolege od nje, Pegi zapada za oko Editin rođak Rori, fotograf koji očekuje da se pridruži ratnoj avijaciji kada rat počne. Taj podzaplet je, po mom mišljenju, uspeo da nekako anulira neupadljiv, ali zadovoljavajući narativ uspostavljen u prvoj fazi filma.
Edit je rano ostala bez supruga, sada je bolesna, a lekari sumnjaju da će ikada uspeti da se oporavi. Bazil je radoholičar kome je posao preči od svoje supruge, pa prolaze dani da ni ne pomisli na nju i zaboravlja da otvori njena pisma. Kada se njegova teorija pokaže tačnom, vlada smatra da je lokalitet od nacionalnog značaja i izbija manji sukob oko toga ko će završiti iskopavanje i kome će zasluge za otkriće biti pripisane. Kako kopanje napreduje, Drugi svetski rat postaje sve bliži, pa budućnost postaje mnogo važnija od prošlosti.
Scenario se bavi pitanjima o prošlosti i budućnosti. Iz kog su vremena pronađeni artefakti, od koga potiču i šta oni mogu da nam kažu o generacijama ljudi koji su tu živeli. Pitanja o budućnosti uključuju šta će ljudima doneti rat koji je pred vratima, da li će Bazilov rad biti prepoznat ako se muzej domogne predmeta i da li će Edit, žena koja je finansirala ovo iskopavanje, doživeti da vidi kako joj trud nije bio uzaludan.
Nakon gledanja filma nam je jasan istorijski značaj ovog lokaliteta, kako je pomogao da se razume narod za koji se smatralo da nije imao svoju kulturu i saznajemo sudbinu pronađenih predmeta. Međutim, ispostaviće se da autorima dešavanja vezana za ovo iskopavanje nisu toliko bitna koliko ljudi koji su učestvovali u njemu. Scenario prepoznaje i održava njihovu preokupaciju vremenom i dopala mi se tehnika u kojoj dijalog ne prati ono što vidimo na ekranu, kao da autor pokušava da izazove osećaj bezvremenosti.
Moj problem sa ovim filmom je što dijalozi i sve ono što gledamo nema neki značaj niti su zanimljvi kao što autori verovatno misle da jeste. Činjenica je da melanholični ton filma i razmišljanja likova o vremenu čitavoj priči daju dubinu koju ona ne poseduje, naročito kada se fokus sa Bazila i Edit preneo na Pegine ljubavne probleme. Obe priče poseduju određenu snagu, ali ne u dovoljnoj meri, pa potreba da se trikovima doda dramatičnost u određenim scenama postaje kontraproduktivna.
The Dig je dramatizacija neočekivanog arheološkog otkrića u Engleskoj koja se bezuspešno trudi da bude dublja nego što u suštini jeste – rezultat je zadovoljavajuća istorijska drama namenjena ljubiteljima žanra koja verovatno ne bi funkcionisala da nema tako dobrih glumaca u glavnim ulogama.
moja konačna ocena: 6/10
