Pol Šrejder je američki filmaš koji se prvo proslavio kao scenarista, između ostalog je napisao četiri scenarija za filmove Martina Skorsezea među kojima su Taxi Driver i Ragging Bull. Vremenom se prihvatio i režiserskog posla i predstavio nam je filmove različitih žanrova među kojima izdvajam radove Mishima: A Life in Four Chapters i First Reformed koji mu je doneo prvu nominaciju za Oskara. Ovaj film je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji, a distribuciju je preuzela kompanija Focus Features.
Radnja njegovog novog filma prati Vilijama Tela (Oskar Ajzak), profesionalnog kockara na sitne uloge i bivšeg vojnika koji je proveo skoro deset godina u vojnom zatvoru. Njegovu rutinsku svakodnevnicu remeti susret sa Kirkom (Taj Šeridan), ljutim mladićem koji planira osvetu penzionisanom majoru Gordou (Viljem Defo) koji im je zajednički neprijatelj. Vilijem kroz svoj odnos sa Kirkom i pokušaj da ga reforimiše vidi šansu za sopstveno iskupljenje, ali ispostaviće se da će ga to vratiti u njegovu mračnu prošlost…
Većinu Šrejderovih protagonista karakterište to da se nalaze na putu autodestrukcije. Ovo je još jedna njegova studija lika koji ovoga puta pliva u bazenu neizgovorenog besa i konstantnog kajanja. Vilijem je zagonetka, počevši od toga što koristi pseudonim kako bi sakrio prošlost, i ono što on krije od sveta, a na neki način i od sebe, je centralno pitanje ovog filma – šta je sve sposoban i spreman uraditi, kao i koji su njegovi stvarni ciljevi.
Tokom usamljenih noći u hotelskim sobama, Vilijem unosi u svesku mehaniku i matematiku brojanja karata, ali i objašnjava na koji način ga je zatvor učinio čovekom koji živi skromnim, rutinskim životom. Ono što odmah uznemirava kod njega je što prilikom dolaska u motelske sobe sav nameštaj umotava i dobro zateže u belo platno. Na taj način tu sobu lišava normalnosti, sve postaje nekako zlokobno i preteće, kao da će se svakog momenta desiti neki zločin za kojim će usledeti zataškavanje.
Najveći problem ovog filma leži u tome što je scenario prilično tanak i što se deli na dve ne previše zanimljive priče koje nisu baš kohezivne. Jedan deo scenarija prati vojnog veterana kako se bavi kockanjem, dok drugi prati njegov novonastali odnos sa Kirkom koji sa sobom povlači Vilijemovo vraćanje u prošlost, koje opet sa sobom povlači nasilne posledice. Jednostavno, nisam uspeo da pronađem smislenu vezu između Vilijemove istorije i sveta kockanja.
Takođe, na osnovu naslova i promotivnog materijala sam mislio da će se film mnogo više baviti samim kockanjem ili brojanjem karata, ali ispostaviće se da sve to nema pravog značaja za celokupnu priču. Mišljenja sam da se komotno moglo izbaciti sve o kockanju i skoncentrisati se na samog Vilijema. Ono što me je dodatno zbunilo je što se naš protagonista na početku filma bavi brojanjem karata na blekdžeku, a gotovo ceo film igra poker.
Čitav film nas sporo vodi od kockarnice do kockarnice, bez neke emocionalne težine, ne pruža nam osećaj da brinemo o ovim likovima i kako će oni završiti. Oskar Ajzak je zaista fantastičan u ovom filmu, njegov lik ne odaje emocije iako ga prošlost boli, sve vreme balansira između dosadne i preteće osobe. Dopale su mi se scene u kojima pokazuje da je sposoban za ekstremno nasilje i zaista je teško skrenuti pogled sa njega kada je u elementu. Što se tiče Viljema Defoa, on nije dovoljno na ekranu da bi njegova pojava dodatno povukla film.
The Card Counter je studija lika u kojoj nas Oskar Ajzak polako uvlači u psihu čoveka koji je sve zastrašujući i privlačniji kako vreme prolazi – priča o iskupljenju i obračunu sa svojom prošlošću koja nije ni previše uverljiva, a ni previše zanimljiva.
moja konačna ocena: 6/10
