“Only a Borgia can love a Borgia.“
Ova rečenica je postala hajlajt motiv serije koja je možda jedna od najboljih i najkvalitetnijih izdanica TV kuće Showtime, naravno, uz seriju Dexter. Šteta što nije snimljena željena prava, poslednja sezona koja bi se možda vise referisala na tačnije istorijske događaje i na to kako je završila ova ozloglašena porodica, ali kreatori serije su, uprkos jako dobrim kritikama i više od 10 nominacija za nagradu Emi, odlučili da je najbolje da ovako završe seriju. Ipak, kada se sve sagleda i uzme u obzir, tri sezone je taman, sasvim dovoljno da serija zadrži kvalitet. Mada se šuškalo da je režiser zamislio da napravi rekapitalaciju i svršetak Bordžija u fomatu TV filma u trajanju od dva sata, ali je Showtime nažalost odbio. Nikada se ne zna, možda i dočekamo to.
Prve dve sezone sam odgledala u dahu, u par dana, a treću sezonu sam, moram priznati, razvlačila koliko sam mogla. Ne zbog slabijeg kvaliteta ili sličnog razloga, već zbog toga što sam podsvesno znala da je kraj, a nisam htela da se završi jer mi je ova serija postala jako draga. Veliki sam fan i istorijskih filmova, tako da me ova tematika u serijskom formatu itekako privlači jos više. Osim ove mogu još nabrojati samo dve srodne odlične serije: The Tudors i Rome.
Bordžije su bili moćna italijanska porodica koja je svoju najveću moć stekla u Italiji u 15. veku (tačnije kraj 15. i početak 16. veka). Nisu bili poreklom Italijani nego iz Španije, tačnije Valensije. Beskrupuloznom kontrolom crkve i same države kao i mitom, korupcijom, razvratom, bludom i drugim ličnim intrigama zaradili su neslavnu reputaciju najgore porodice u istoriji. Međutim, nije sve pocelo od Pape Aleksandra VI, nego se zločini Bordžija prostiru kroz čak četiri generacije, počevši od pape Kaliktusa III (koji je bio još i dobar naspram naslednika), preko spomenutog pape Aleksandra VI, pa sve do njegove dece, ozloglašenih Cezara i Lukrecije. Za razliku od raznih surovih ubica u ljudskoj istoriji, koji su ubijali radi zadovoljstva ili političke moći, Bordžije su ubijale i zbog ljubavi prema novcu. Ta činjenica zaista opravdava titulu prve kriminalne porodice, jedinstvene u istoriji.
Italija 1492. godine. Dešava se procvat renesanse i ona doživljava svoj vrhunac. Milano je prestonica trgovine, a njegovim bogastvom se finansiraju umetnici kao što je npr. Leonardo Da Vinči. U Firenci, porodica Mediči vlada svetom bankarstva rukovođena savetima prepredenog, ali jako inteligentnog Nikole Makiavelia. Daleko od koliko-toliko uređenih gradova-država Milana i Firence, sve slabiji i nefunkcionalniji Rim tone sve dublje u propast. Papa Inocentije VIII umire. U Crkvi počinje borba kardinala za njegovog naslednika gde se ističu par imena, između ostalih Đuliano Dela Rover (Colm Feore) i Rodrigo Bordžia (Jeremy Irons). Zbog efikasnosti i brze reakcije svog najstarijeg sina Cesara (François Arnaud) Bordžia biva izabran za sledećeg papu i dobija ime Aleksandar VI.
On nije običan papa, on je papa sa decom iz braka sa bivšom kurtizanom imena Vanoca Cataneo (Joanne Whalley), ima troje dece koja zvanično nemaju oca, ali on će sve uraditi da budu priznata. Papini neprijatelji niču kao gljive posle kiše, posebno među kardinalima dok njegov odnos sa kardinalom Dela Rovereom dobija fatalan neprijateljski ton, a porodica mora da se zaštiti i da zadrži svoju moć, bez obzira šta sve treba uraditi – cilj opravdava sredstvo.Papa odlučuje da osnaži porodicu tako što nagovara svog najstarijeg sina (iako Cesare to ne želi) da postane kardinal da bi ga jednog dana nasledio, a drugog sina Juana (David Oakes) časti titulom vođe papske vojske, dok ćerki Lukreciji (Holliday Grainger) ugovara brak sa članom jedne od najmoćnijih italijanskih porodica Sforca.
Međutim, to sve nije ni izbliza dovoljno da se zaštiti porodica jer su ambicije nekada prejake, a deca retko ispunjavaju želje svojih roditelja onako kako oni to žele. U moru predstojećih problema malo oduška mu pruža lepa ljubavnica Đulia Farnese (Lotte Verbeek), a još jedna žena, Katerina SforCa (Gina McKee) postaje mu prava opsesija, ali ne u domenu ljubavnice nego kao jedan od najljuĆih i najopasnijih neprijatelja pape.
Kreator serije je irski režiser, scenarista i producent Nil Džordan (Neil Jordan) poznat po filmovima: Interview with the Vampire: The Vampire Chronicles (1994) sa Tomom Kruzom, biografskoj drami Michael Collins (1996) sa Liamom Nisonom, Breakfast on Pluto (2005), Byzantium (2012)….Većinom piše scenarije za svoje filmove i teme su mu uglavnom vezane za porodicu, za odnos roditelja sa svojom decom i slično. Priče često smešta u Irsku, ali Bordžije nije mogao. Mada je većinom snimana u Irskoj, Mađarskoj, a malo i u Kanadi. Naravno, serija je temeljena na istinitim i uglavnom tačnim istorijskim događajima, tako da predstavlja portret porodice Bordžija. Izmenjeni su manji detalji poput imena nekih sporednih likova, a radi intrigantnijeg zapleta ubačeno je i par izmišljenih likova koji nisu naškodili seriji, a i kritika je bila blagonaklona. Takođe, radi veće pažnje i vise intrigantnosti i zanimljivosti, u seriji se dalo više prostora navodima i tračevima da je porodica Bordžia bila i rodoubilačka (misli se na to da je Cesare ubio vlastitog brata Juana) i incestuozna (odnos između Cesarea i Lukrecie). Ti navodi nisu nikada potvrđeni niti je bilo ikakvih dokaza za to, ali razumem zašto su tvorci serije išli u tom pravcu i fokusirali seriju na te odnose jer, na kraju krajeva, to je ono što zadržava gledaoce pred malim ekranima.
Osvrt na glumačku postavu trebala bi da počnem sa najzvučnijim imenom u seriji, likom koji glumi papu, ali učiniću izuzetak ovaj put i počeću sa osvrtom na lika koji je ukrao celi šou. To je mladi kanadski glumac francuskog porekla Fransoa Arno koji glumi Cesara Bordžiu, najstarijeg papinog sina. Cesare je bio poznat po svojoj okrutnosti, po svom sadizmu u ubijanju, po svojoj neograničenoj ambiciji, po inteligeniciji i pronicljivosti. Takođe je bio odličan vojskovođa i to je oduvek hteo da bude, a ne da bude kardinal kako je otac zahtevao od njega. U seriji Cesare je predstavljen kao uzor za svakog ko želi da stekne i zadrži moć. Cesarove eliminacije neprijatelja i njegova nemilosrdnost prema njima su veoma efektno odrađene i zauzimaju veliki prostor u seriji. Ovo sve što sam nabrojala je brilijantno odglumio spomenuti kanadski glumac koji, po mom mišljenju, nosi celu seriju na leđima. Njegova uverljivost i njegovo ulaženje u lik ide do te mere da, iako se ne slažete ni sa jednim njegovim postupkom, ne možete da ne budete oduševljeni načinom na koji on postiže sve kako zamisli.
Dakako, Džeremi Ajrons je više nego odličan izbor za lik pape i potpuno je egal sa likom svog sina u filmu, kako karakterno tako i glumački, što se tiče kvaliteta. Iako je ovaj papa proglašen i poznat po tituli najgoreg pape u istoriji papinstva, činjenica je da je ujedinio Italiju tri veka pre formalnog ujedinjenja. Zvali su ga i „antihrist“ zato što je prihvatio Jevreje posle progona iz Španije 1492. godine. Smatra se da je bio mnogo mudriji i sa više vrlina nego što ima poznato morbidnih detalja iz njegovog života. U seriji, on je Cesare, a Cesare je on. Ajrons je svoj lik odglumio standardno odlično, kako i dolikuje jednog glumačkoj legendi kakav je on, sa odličnim ekspresijama koje su vične glumcu ovog kalibra i sa sjajnim dijalozima i monolozima koji mogu da postide neke mnogo mlađe i sjajne glumce koji ne bi ni prišli njegovoj izvedbi. Jedan od veterana, glumac sjajne raskošnosti u svojoj glumi, sa fatalno privlačnim naglaskom bez kojeg nije mogla proći ni ova serija.
Zloglasnu papinu kći glumi mlada engleska glumica Holidej Greindžer, poznata po svojim ulogama u filmovima Jane Eyre (2011) i Anna Karenina (2012). Njoj tek predstoji glumačka karijera. Nijedna žena u istoriji nije više ocrnjena ni razapeta kao što je to bila Lukrecia Bordžia, lik koji glumi. Uglavnom se opisuje kao razvratnica, bludnica i trovačica. Čini se da je samo bila oružje u političkim igrama svog oca i brata, mada je činjenica da je imala veoma široku lepezu ljubavnika i muževa, čak se tri puta udavala. Njen odnos sa bratom je predstavljen incestuzno, o čemu se i šuškalo tada, mada nikada nije bilo nikakvih konkretnih dokaza. Rekoh već da je bila poznata kao trovačica. E sad, u seriji je taj detalj, po mom mišljenju, slabije urađen, tek u trećoj sezoni i to u finalu dobijamo malo obrisa toga. Njena gluma je dobra, ali nedovoljno upečatljiva i velika za glumu lika jedne takve istorijske ličnosti.
Moram još spomenuti dva sporedna lika koja su me oduševila svojim performansima i imaju svoje momente u seriji. To su Šon Heris kao Mikeleto, odani sluga/ubica Cesara Bordžie, naklonjen muškarcima i nepovratno zaljubljen u svog gospodara. Drugi je Džulian Blič kao Nikolo Makiaveli, italijanski istoričar, diplomata, bankar, političar, filozof i pisac. Po njemu je nastao izraz makijavelistički koji bukvalno znaci ultimativno zlo/nemoral, a odnosi se na Cesarea Bordžiu, kojim je Nikolo bio fasciniran i koji mu je poslužio kao uzor u svom poznatom delu “Princ“.
Svesna sam da će mnogi, nakon čitanja ovog mog osvrta biti podložni uticaju da odmah krenu sa gledanjem, ali upozoravam, ako niste fan ove tematike ili vas ne zanimaju političke igre i seksualne intrige, onda je bolje da preskočite seriju. Mada, svako ko izdrži prvu epizodu u trajanju od 90 minuta sigurno će nastaviti da gleda dalje.
Dakle, najveća moguća preporuka ljubiteljima istorijskih serija, ali i onima koji u moru hiperprodukcije koja je preplavila kanale ne mogu naći nešto kvalitetno i trajno. Ova serija će to zasigurno (p)ostati.
10/10
