The Bikeriders je kriminalistička drama koju je napisao i režirao Džef Nikols, jedan od mojih omiljenih nezavisnih filmaša. Ovo mu je šesti dugometražni projekat, do sada je snimio Shotgun Stories (2007), Take Shelter (2011), Mud (2012), Midnight Special (2016) i Loving (2016). Radnja ovog filma je inspirisana istoimenom foto-knjigom Denija Lajona objavljenoj 1968. godine i prikazuje živote nekoliko članova motociklističkog kluba Vandals, izmišljene verzije motociklističkog kluba Outlaws. Film je premijerno prikazan na 50. filmskom festivalu Telurajd 31. avgusta prošle godine, a nakon štrajka u Holivudu prava je od New Regency preuzeo Focus Features.
Verujem da je jako zabavno voziti se motorom i piti alkohol sa svojim drugarima sve dok druženja ne prerastu u tuče, dok pesnice u tim tučama ne počnu da drže noževe i dok nekome ne padne na pamet da u tuču noževima sa sobom ponese pištolj. Postoji stalna eskalacija nasilja u ovoj priči, a autor posmatra svoj izmišljeni prikaz ove motociklističke družine/bande sa pasivnom objektivnošću novinara bez nekih emocija, što se u ovim okolnostima i sa ovim likovima ispostavilo kao, moram priznati, pomalo dosadan izbor.
Intrigantna stvar je što Nikols vrlo dobro razume i predstavlja sociološke detalje. Posmatramo kako ova izolovana grupa entuzijasta motocikala od povremenih trka vikendom u okolini Čikaga postaje grupa sa određenom slavom i reputacijom koja počinje da prevazilazi lokalni nivo. U tom procesu se svi učesnici jednostavno naviknu na svaki novi korak na toj lestvici, iako niko od njih nije očekivao ili posebno želeo da napravi te korake – kada ste „uhvaćeni u mašinu“ ni ne primetite da se to dešava, sve dok vas neka vrsta šoka ne natera da shvatite da je prekasno da uradite bilo šta po tom pitanju.
Ta ideja se pojavljuje prilično brzo kada se naša naratorka Keti (standardno odlična Džodi Komer) pričajući priču fotografu Deniju (Majk Faist) priseća kada je prvi put naišla na Vandale, u to vreme mali motociklistički klub. Između ostalog objašnjava kako je pogled na Benija (Ostin Batler), mladog i zgodnog člana grupe, čitavo iskustvo u tom mračnom lokalu ispunjenom pijanim grubijanima učinio podnošljivim. Keti je izašla iz bara sa strancem, sticajem okolnosti ju je odvezao kući na motoru u četiri ujutru i ubrzo se udala za njega – od trenutka kada je Keti ugledala Benija, bila je spontano uključena u klub.
Sve se ovo na neki način desilo i Džoniju (Tom Hardi), vođi Vandala. On je bio profesionalni vozač kamiona koji je osnovao motociklistički klub nakon što je jednog dana na TV-u video kako Marlon Brando tumači člana bajkerske bande u filmu The Wild One (1953). Kako godine prolaze, Džoni postaje poštovan, moćan i predmet strahopoštovanja. Ovo nije nužno ono što je želeo, pošto bajkeri iz Milvokija i mladi lokalni huligani žele da postanu Vandali, ali on je u tome i, bez obzira na sve, pristaje da igra tu igru. Džoni je čvrst čovek, ali Hardi unosi malo oklevanja u ulogu, kao i dijalekt nekog lika iz crtanog filma koji se nekako uklapa u njega, kao da Džoni oponaša kako bi vođa bajkera po njegovom mišljenju trebalo da zvuči.
Klub je pre svega privlačan zbog osećaja jedinstva koji donosi – za vožnju motocikala, za razgovore o njima, kao i činjenice da je lepo pripadati grupi u kojoj svi međusobno čuvaju leđa. Svi u grupi su malo drugačiji i uprkos svim njihovim razlikama dele ljubav prema motociklima i čvrsto uverenje da će se zalagati jedno za drugo. Sve u vezi ove kulture i ovih likova deluje autentično, verovatno zato što Nikols radi sa prikazima iz prve ruke o pravom klubu iz tog doba, kao i glumačkoj ekipi koju čine glumci koji likovima unose mnogo ličnosti. Ipak, uz svu pažnju na te detalje priča je ravna i, što je čudno s obzirom da se bavi jakim motorima, nedostaje joj bilo kakav narativni pogon.
Razlog tome je delimično u strukturi koja koristi nekoliko nasumičnih intervjua između Keti i Denija u periodu od nekoliko godina kao neku osnovu. Keti se jednostavno seća malih anegdota o klubu i njegovim članovima, objašnjava kako se njen pogled na bandu menja sa godinama i čuva objektivno važne detalje, kao što su sudbine raznih likova, za sebe sve dok se to ne pojavi ili otkrije u radnji. Konkretna priča o porastu popularnosti kluba, načinu funkcionisanja i njegovom padu objektivno gledano ni nema mnogo toga da kaže, osim činjenice da se sve to jednom dogodilo. Možda postoji neka vrednost u tom pristupu stvarnosti, naročito zato što je toliki deo priče o tome da postanete toliko zaokupljeni svakodnevnim stvarima da se šira slika ne može prepoznati dok ne bude prekasno.
The Bikeriders je toliko zaokupljen sitnicama ove kulture da se narativ i njegova krajnja poenta osećaju kao naknadna razmišljanja. Stvarno se nema šta zameriti po pitanju vizuelnih karakteristika filma, ali nedostaju malo kohezivinija priča, jasno definisan protagonista, kao i narativni detalji koji bi projektu doneli malo emocija, tenzije ili odgovore na pitanja vezano za motive likova.
moja konačna ocena: 7/10
