Kada je počela sva ona fama i halabuka oko ovog filma i kada su Oskari za 2012. bili u ovim bojama, rekla sam sebi – e bas sad neću to gledati. Međutim, nije mi đavo dao mira, previše sam bila radoznala, rekoh, daj da i ja vidim to čudo i moram priznati da bi se pokajala da ovo nisam pogledala. Da odmah budemo načisto, u pitanju je nemi film u crno-beloj tehnici u 21. veku. Raritet par excellance, i to kakav!
Godina je 1927. Džordž Valentin (Jean Dujardin) je velika filmska zvezda nemog filma. Posle jedne premijere svog filma, slučajno, u žižu javnosti, umesto samog filma, dospeva nespretna devojka Pepi Miler (Bérénice Bejo) kojoj je na neki nacin Dordž dao njenih per minuta slave, a ona se za ostalo sama izborila, od plesačice je postala glumica. Od samog početka se javlja taj fluid medju njima, ali Džordž je oženjen prelepom, ali hladnom ženom Doris (Penelope Ann Miller). Ipak njegov istinski pratilac u životu, a i na filmu je njegov verni pas. Iako je on velika filmska zvezda, njegova slava polako počinje da bledi, filmska industrija je okrutna i inovativna, stalno se pojavljuju “neki novi klinci“, dok tržiste traži “sveže meso“ i zvučni film polako zamenjuje nemi. Džordž se ne miri lako sa tim promenama koje blago najavljuju promene i u njegovom privatnom životu.
Film je režirao Francuz Michel Hazanavicius, koji je takođe napisao i scenario. On se pripremio za teren režiranja ovakvog filma svojim prethodnim projektima. Ovde je žal za holivudskom nostalgijom i melanholijom i nekim boljim i lepšim vremenima iskoristio i kao temu i kao koncept cele priče. Film je, naravno, bez dijaloga glumaca, u potpunosti nemi film, ali sa dosta naglašenih emotivnih i dramatičnih scena koje uspešno maskiraju da se uopšte radi o jednom takvom filmu. Odlično je osmišljen i još bolje realizovan. Iako se mnogi žale na pojedine scene, da su previše razvučene, one su takve sa razlogom, kako bi smo ostali što dublje zaneseni u film.
Ceo projekat je potpuno glumački “ukrao“ Žan Dužardin, francuski glumac koji ima podosta filmova iza sebe na maternjem jeziku, ali je široj populaciji postao zvučan tek ovim filmom. On jednostavno pleni pojavom na ekranu, zadržavamo pogled na njemu, a to često kažemo za neku prelepu damu. I ovaj projekat ima upravo jednu takvu, prelepu Berenis Bežo, njegovu partnerku u filmu i njenu veoma simpatičnu ulogu. Moram spomenuti uvek, ali baš uvek rado viđenog Džona Gudmana (John Goodman) kao njegovog menadžera i sporednu ulogu starog lisca Džejmsa Kromvela (James Cromwell) kao vozača.
Na dodeli Oskara je dobio čak pet nagrada (za najbolji film, režiju, glavnog glumca, muziku i kostime), osvojio je nagrade na Zlatnim Globusima, nagrade BAFTA i mnoge druge. Jedina mana ovog filma bili bi ti preodređeni Oskari o kojima se pričalo još od distribucije, ali meni ne smetaju takve stvari, bar ne u ovom slučaju.
Ovo je fantastičan film koji je potpuno zasluženo pokupio sve nagrade. Tako lepo urađen, istinsko artistički, daje nam osećaj da smo još u tom vremenu, ceneći stare istinske vrednosti. Film nas vraća u kultne sfere klasika poput Kasablanke i Prohujalo s Vihorom, kao da nije 2000 i neka godina. Zaista slika nekad vredi (govori) više od hiljadu reči.
10/10
