Dobre dokumentarne filmove izdvajam ne po sagovornicima, tehničkim i idejnim rešenjima, dijalozima ili samoj tematici, već po sposobnosti da gledaoca pokrenu na razmišljanje i eventualno ponovno gledanje. Jedan od takvih filmova je ovaj futuristički projekat koji se bavi sveopštim uticajem čoveka na klimu i klimatske promene, kao i sasvim realnim posledicama koje će taj uticaj stvoriti u bližoj budućnosti.
„The Age of Stupid“ sagledava sasvim obične ljudske aktivnosti iz sadašnjosti na snimku koji je pronađen 2055. godine. To je veoma neprivlačna i sumorna budućnost u kojoj su klimatske promene dovele do veoma kritičnih prirodnih promena, pa tako vidimo da je Sidnej ima problema sa velikim požarima, Las Vegas je progutala pustinja, amatonske šume više ne postoje, nema snega na planinama, dok je London poplavljen. Aktivista (Pete Postlethwaite) kom ne saznajemo ime pokušava da uklopi snimke i da shvati zašto nismo zaustavili klimatske promene dok smo još imali mogućnost za to.
Tipičan primer eksploatacije je korporacija Shell koja je 2005. godine ostvarila profit od preko trinaest milijardi dolara od nafte koji je ostvaren uglavnom u Nigeriji. Zarad tolikog prihoda uopšte se ne bave očuvanjem životne okoline i paradoksalno zvuči da su zemlje koje su bogate naftom obično među siromašnijima. Iako je lokalnom stanovništvu obećan solidan procenat od zarađenog novca koji bi bio uložen u zdravstvo, školovanje i čistu vodu i hranu, ljudi žive mnogo loše nego ranije, prete im bolesti i građanski ratovi.
Naftna industrija je veoma isplativa, ali je konačni profit skoncetrisan u rukama nekoliko pojedinaca i ti pojedinci nemaju interes u ulaganje i poboljšanje kvaliteta života u eksploatisanim zemljama. Tipičan primer je što se uz crpenje nafte obično crpi i gas koji lokalno stanovništvo može koristiti za svoje potrebe, ali zbog ulaganja u cevovode za gas korproacija radije odlučuje da sav gas spali. Osim evidentne štete u energetskom smislu ta sagorevanja gasnih polja emituju ogromnu količinu ugljen-dioksida koji pojačava efekat staklene bašte, kao i brojne otrove koje utiču na zdravlje ljudi.
Konkretno, film nam donosi šest različitih priča o pojedincima čiji životi prikazuju aspekte predstojeće katastrofe. Najupečatljiviji primer je devojka iz Nigerije koja živi u mestu koje je okrueno naftnim bušotinama. Ona sanja o relativno skromnom životu u kome može da se školuje i živi zdravo, dok joj realnost donosi siromašan i težak život koji je direktno pod uticajem nafte i korporacije.
Autori nude pojedina rešenja i postavljaju direktna pitanja. Bave se obnovljivim i alternativnim izvorima energije i postavljaju pitanja zašto se toliko slabo koriste. Po njihovom mišljenju je nafta i prihod od nje toliko uticao na ljude koje vode korporacije, a samim tim i jednu od najmoćnijih vlada na svetu, vladu Sjedinjenih Američkih Država, da su odavno izgubili granicu između dobrog i lošeg, kao i brigu o ljudima i okolini zarad što većeg profita.
Ovaj dokumentarni film se direktno bavi pitanjima svih nas i cilj mu je da svakog od nas zainteresuje i zamisli. Činjenica je da pojedinac ne može ništa učiniti po ovom pitanju, ali ukoliko bi svako video ovaj materijal i učinio bar mali napor da nešto promeni bio bi evidentni pomak na duge staze. Veoma bitan film.
8/10
