Pre gledanja ovog dokumentarnog filma o državi Indoneziji nisam znao previše. Znao sam da je mnogoljudna i da pojedine lokacije u njoj imaju svoje mesto među vrhunskim turističkim atrakcijama širom sveta. Američki autor Džošua Openhajmer (Joshua Oppenheimer) je upravo u toj zemlji pronašao inspiraciju za svoj projekat, iako to nadahnuće ne dolazi od pozitivnih događaja i ljudi. Naime, u periodu 1965-1966. godine je sprovedeno takozvano čišćenje od komunista u kome je život izgubilo najmanje pola miliona ljudi. Ovi događaji su poznati pod imenom Masakr u Indoneziji.
Openhajmer je kao glavni pokretač imao priče ljudi koji su ostali bez svojih najmilijih tokom tih godina. Međutim, indonežanska vlada i njena paravojna formacija mu otežavaju posao tako što hapse ljude sa kojima on dolazi u susret. Autor sticajem okolnosti dolazi do ljudi koji su bili glavni likvidatori tokom tih događaja i rešava da svoj film centrira oko njih. Glavnim junakom se može smatrati Anvar Kongo, jedan od vođa antikomunističkog pokreta koji je veliki ljubitelj holivudskih filmova. Džošua dolazi na ideju da ponove snime scene koje su vezane sa ubistvima komunista, ali u različitim žanrovima i Anvar će sa svojim ljudima biti glumačka ekipa.
Da, dobro ste pročitali. Osobe koje su odgovorne za smrt tolikog broja ljudi će obući kostime i glumiti scene iz tih godina smeštene u žanr mjuzikla, noira ili avangarda. Tokom priprema za snimanje tih scena autor se bavi i dnevno-politčkim dešavanjima u Indoneziji, kao i događajima tokom masakra i njihovim uticajem na današnje društvo. Kako film odmiče tako i naš antijunak Anvar sve više biva svestan u kakvoj su situaciji bili ljudi koji su njemu i njegovoj ekipi dopali šaka. Sam epilog ovog dokumentarca predstavlja jednu od najemotivnijih scena koje sam imao priliku da vidim.
Kvalitet ovog filma se ogleda i u tome što autor ne upire prstom i nikoga ne optužuje, nego se bavi ljudima i njihovom humanošću. Film za te ljude, konkretno za Anvara, predstavlja jedno emocionalno putovanje koje kulminira u sceni kada vidimo da je i taj ubica samo čovek. Scene u kojima igraju mučne događaje su teške za gledanje, previše su realne iako su ih radili glumci. Ostao sam zbunjen koliki uticaj imaju ti ljudi u njihovom društvenom životu, počevši od poseta bitnih političara, preko organizacija svakojakih događaja, pa sve do naplate takse od kineskih državljana za njihove trgovine. Strah od njih je toliki da je čak 48 ljudi koji su radili na filmu potpisano kao ‘Anonymous’.
The Act of Killing me je bukvalno raspametio. Iako na momente težak i naporan za gledanje on predstavlja vrhunac u svome žanru i obuhvata široki spektar oblasti kojima se bavi. Uznemirujuće, ali veoma upečatljivo iskustvo.
P.S. Film The Look of Silence koji je takođe radio Openhajmer se smatra nastavkom ovog filma.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
