Set Mekfarlan (Seth MacFarlane) nam vraća plišanog medu poganog jezika u nastavku hit-komedije Ted iz 2012. godine. Neočekivano visok komercijalni skor prvenca silno je motivisao moćnike iz ugledne producentske kuće Universal Pictures da još ambicioznije pristupe novom projektu. Povećan je budžet na $68,000,000 i bez ikakve zadrške date su odrešene ruke glavnokomandujućem. MekFarlan, osim što je stavio režiserski pečat, pozabavio se pisanjem scenarija, uz svesrdnu podršku svojih vernih saradnika Aleka Salkina i Veleslija Vajlda. Naravno, opet je reprizirao i naslovnu rolu, pozajmljujući glas glavnom liku, neodoljivom medvediću Tedu.
Dvojica ortaka, Ted i Džon (Mark Wahlberg) i dalje provode slobodno vreme zajedno, zezaju se, uživaju duvajući marihuanu i cevčeći pivo koje im se nađe pri ruci ili u frižideru. Međusobno druženje dobija novu dimenziju kada Ted zasnuje bračnu zajednicu sa devojkom Tami-Lin (Jessica Barth), plavokosom lujkom sa kojom radi zajedno u supermarketu. Džon je kum na venčanju, gde mu baš i ne ide dobro. Raskid višegodišnje veze sa Lori ostavio je vidljiv trag pretvorivši Džona u emotivno praznu ljušturu.
Zaplet kreće nakon godinu dana braka koji počinje da puca po svim šavovima. Stalno prisutan faktor finansijske nestabilnosti dodatno je pogoršan bolnom činjenicom da šmeker Ted nema organe potrebne za reprodukciju ljudske vrste. Supružnici shvataju da bi prinova spasila njihov brak i očvrstila njihovu ljubavnu vezu dovedenu do granice pucanja. Međutim, dobiti dete pokazaće se da nije nimalo jednostavno, naročito ako je potencijalna majka bivša narkomanka, a potencijalni otac plišana igračka sa veoma razvijenom sposobnošću govora. Ted i Tami-Lin, uz bezrezervnu Džonovu podršku, moraće da se suoče sa brojnim peripetijama kako bi se izborili za status srećnih roditelja…
Baš kao je što je bio slučaj sa prvencem, to isto važi i za nastavak. Komedija definitivno nije za svakoga, pogotovo ne za one koji ovde traže konvencionalni koncept u insceniranju humornih sekvenci. Set MekFarlan ostaje dosledan svojstvenom rediteljskom rukopisu i bez ikakvog kompromisa nameće nam uvrnuti smisao za humor, praveći totalni urnebes od narativa. Koristeći metafore i to počev od glavnog protagoniste (Ted je uostalom ‘produkt’ osmišljen kao odlično sredstvo u borbi protiv otuđenja i ljudske usamljenosti i to pre svega u osetljivom periodu odrastanja, kada smo najranjiviji i često prepušteni samome sebi), režija razvija priču koja samo na prvi mah deluje besmisleno.
Ako iz tih vulgarnih, odvratnih, bljutavih fazona i dosetki pokušamo da ‘čitamo između redova’, postoji mogućnost da otkrijemo da ipak ima tu još koječega. Na primer, parodija na temu američke demokratije koja se diči zakonodavno-pravnim sistemom, u kome su sposobni advokati podignuti na pijedesetal savremenih ‘malih bogova’, poslužila je kao prikladno, ubojito sredstvo da se gledaocima servira neka vrsta ciničnog humora.
Komedija obiluje i nizom tzv. neslanih šala na raznoliku tematiku koje se dotakao beskompromisni reditelj. Posebno se to odnosi na račun borbe za ljudska prava, što je neprikosnoveno pravo u društvu koje pretenduje da bude uzor čitavom svetu. Stoga je razumljivo što imamo dosta političke nekorektnosti, bilo da se radi o podsećanju na nekadašnji status afro-američke populacije ili recimo na otvorenu agitaciju usmerenu na legalizaciju lakih droga. O dizajnu bonga za pušenje trave neću ni reč da izustim, jer bi to bilo apsolutno nesuvislo.
Fora sa kameo pojavljivanjima ponovljena je i u drugom delu. Štaviše, u proširenom izdanju. Pored Sema Džonsa (Sam J. Jones), koji je otelotvorio lik Fleša Gordona, kao jednog od najvećih superheroja holivudske ‘fabrike snova’ davnih 80-ih godina, sada su tu još neki mlađi i manje mlađi momci. Tom Brejdi, quarterback i suvereni lider šampionskog sastava New England Patriots, odavno je postao ikona ne samo u kraljevstvu NFL. Momak je rado viđena faca na prestižnim džet-set žurkama, ali i česta meta malicioznih tabloida. Nažalost, par sekvenci u kome ga gledamo nisu ispale nešto naročito duhovito, jer se sve svodi na klišeizirane provale prijemčive recimo srednjoškolskom ukusu.
Zato su dve scene u kojima vidimo Lijama Nisona (Liam Neeson) naprosto fascinantne, gde je sa samo jednim kraćim dijalogom režiseru pošlo za rukom da maksimalno iskarikira sve one role koje je tumačio u poslednjih desetak godina (napomena: druga scena je nakon odjavne špice, budite strpljivi, isplatiće vam se sigurno).
Pošto sam se dotakao nekih potpuno minornih likova, red je da prokomentarišem i one glavne. Set MekFarlan je sa uspehom pozajmio glas medvediću Tedu, prevashodno zahvaljujući izuzetno predanom radu animatora i ljudi zaduženih za specijalne efekte. Da su obavili đavolski dobar posao pouzdan pokazatelj jeste što Ted izgleda, kreće se i govori prirodno, baš kao i neki drugi, ljudski likovi. Dobro, ima tu nešto i u dikciji, pa pohvale i na Setov račun. Mark Valberg je opet na potrebnom nivou, daje još jedan performans koga se ne bi postideli ni daleko renomiraniji komičari.
Prijatno osveženje je Amanda Sejfrid (Amanda Seyfried), iz prostog razloga što je oslikala jedan zanimljiv lik (pazite samo njeno ime i prezime) na tako originalan način. Na prvi pogled dosadna štreberka, totalno nezainteresovana za ikone američke pop kulture. Ali, ako joj pružiš šansu i kada je malo bolje upoznaš, shvatiš da je to cura u koju možeš da se zaljubiš do ušiju, ono 100% i svim srcem. Bilo bi nepošteno da izostavim psihopatu Donija, koga je i ovom prilikom sa puno entuzijazma odigrao sjajni (dodao bih i dobro zakamuflirani) Đovani Ribizi (Giovanni Ribisi). Renomirana glumačka veličina Morgan Frimen (Morgan Freeman) nije imao značajniju minutažu, tako da se spontano nameće utisak kako lik svemoćnog advokata Patrika Migana nije najsrećnije osmišljen.
Konzistentna priča zahvaljujući mnoštvu ispaljenih fazona poentirala je prevashodno sirovim humorom, lišenim bilo kakve patetike (za razliku od prvog dela). Zezanje vidimo maltene u svakom kadru. Etabliran kao provokativni slepstik koji sa manje ili više uspeha funkcioniše u službi otkačene zabave, Ted 2 me nije izneverio, bez obzira što nije dosegao visok nivo prvenca.
Dobro, poznato je da o ukusima ne vredi raspravljati, tako da ovakve komedije gledate s ushićenjem ili ih jednostavno preskačete s gnušanjem. Kako spadam u velike fanove Marka Valberga, logično je bilo da mu iznova poklonim poverenje i mogu da konstatujem da nisam pogrešio. Samo se pitam da li će biti neophodno da opet čekamo tri godine dok ne snime treći nastavak. Normalno, pod uslovom da komercijalni aspekt zadovolji apetite nezajažljivih producenata.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
