Među originalnijim projektima u ovom veku izdvaja se ovaj drugi dugometražni film mađarskog režisera i scenariste Đerđa Palfija (György Pálfi). Definitvno nije preporučljiv za gledaoce sa slabijim stomakom, ali poseduje odličan crni humor, jaku socijalnu crtu i veoma visoki nivo kvaliteta produkcije i realizacije koja će zadovoljiti i zahtevnije gledaoce.
Film je podeljen na tri priče koje prate tri generacije jedne porodice. U prvom delu je glavni junak vojnik koji se neprestano kinji od strane nadređenog starešine, sa konstantnom željom za seksom i specifičnom ličnom karakteristikom – mogućnošču da ispaljuje vatru iz svog penisa. Drugi deo je rezervisan za svetskog prvaka u novom sportu – prežderavanju, koji pronalazi ljubav svog života, dok je u završnoj priči akcenat stavljen na momka koji se bavi prepariranjem životinja, tj. taksidermijom. On izdržava svog ogromnog oca, koji čuva divovske domaće mačke.
Nakon ovog projekta se pojam filma, originalnosti u njemu, dozvoljene eksplicitnosti i specifičnosti kontrasta zanimljivog i odvratnog podiže na neki novi nivo. Aposlutno ništa, ni u jednom smislu, što se vidi u ovom filmu se ne može porediti sa nekim ranijim radovima. Povremeno smešan, povremeno nasilan, povremeno odvratan, povremeno prenaglašen, sa perverznim i nastranim likovima, ali sve vreme savršeno intrigantan i prosto tera da se nastavi sa gledanjem.
Po režiserovim rečima, ovaj film predstavlja satiru savremenog mađarskog društva, tj. njegovo odvratno ogledalo. Iako na momente definitvno previše ekscentričan, Palfi je kreirao svet koji jeste daleko od normalnog, ali je u neku ruku savršeno razumljiv. Nizovi devijantnih ponašanja, kao što su zoofilija, proždrljivost i abnormalno gojenje, su prikazani na skoro normalan i prihvatljiv način i jedino je njihov intenzitet taj koji dovodi do odbojnosti i odvratnosti. Kao primer ću navesti da svako od nas verovatno poznaje preterano gojaznu osobu na koju smo ravnodušni po pitanju njenog problema i ne obraćamo pažnju, ali kada bi ta osoba između obroka nasilno povraćala pred publikom svakako bi postala predmet našeg interesovanja ili odbojnosti.
Ono što je zadivljujuće je visok nivo produkcije i vizelna lepota koja krasi čitav projekat. Pojedine scene su zaista umetničko savršenstvo, dok pojedine podsećaju na produkte vrhunskih studija za animaciju i grafički dizajn. Veliki plus egzotičnosti daje nerazumljivi i interesantan mađarski jezik i, meni nepoznati, glumci mađarske kinematografije. Scenario je nastao na osnovu kratkih priča Lajoša Nađija, koje je preradio sam režiser.
Ovaj kolaž bizarnosti, originalnosti i odvratnosti predstavlja jedno od najpozitivnijih iznenađenja u svetu kinematografije. Lucidan, maštovit, kreativan i efektan, pravo osveženje za poprilično monoton filmski svet u poslednjih nekoliko godina.
8/10
