Kupite moje cvrčke, kupite moje cvrčke tiho, ali dovoljno jasno razaznaje se umili glasić mlade devojke čija ugodna pojava krasi male bukirane uličice, gde na prvu primećujemo da je svak' zauzet svojim brigama. Nekako me ova devojka na prvu podsetila na jednu isto tako umilu pojavu od koje sam pre određenog vremena kupio slatko upakovani snop lavande za orman, a od te osobe zauzvrat dobih još i veći poklon, onaj iskren iskonski osmeh, koji me je držao čitav dan. Ova lična priča i početak filma nikada ne bi stasale u jednu misao da nije bilo Kenjija Mizogučija (Kenji Mizoguchi), perfekcioniste mizanscene, poetike u kadru, gde je sve u nekoj ravnoteži između čoveka, prirode, doba u kome se radnja dešava, pa i kamera koja sve to beleži je sama utopljena unutar tog njegovog sveta. Slavljenje ženske snage, njezinog požrtvovanja, patnje, života u patrijarhalnoj zajednici, teme ljubavi i motiva smrti, ekspresivnost vizuelnog doživljaja, koji je uvek išao uz tradicionalnu muziku sa nametnutm vrednostima ponašanja sa kojim su se junakinje Mizogučijevih slikovitih poema diskretno suprostavljale, bile su njegove stalne preokupacije. Kurosava ga je mnogo cenio i držao za umetnika koji je posedovao retku posebnost da jasno i realno sagledava prošlost i prikaže sadašnjost. Ta preokupacija ženskim motivima svrstala ga je u feminističke režisere, dok je podloga za to svakako bilo njegovo teško detinjstvo. Rođen u siromašnoj familiji, od oca alkoholičara pročitaj više...Gion Bayashi (1953)
Kupite moje cvrčke, kupite moje cvrčke tiho, ali dovoljno jasno razaznaje se umili glasić mlade devojke čija ugodna pojava krasi male bukirane uličice, gde na prvu primećujemo da je svak' zauzet svojim brigama. Nekako me ova devojka na prvu podsetila na jednu isto tako umilu pojavu od koje sam pre određenog vremena kupio slatko upakovani snop lavande za orman, a od te osobe zauzvrat dobih još i veći poklon, onaj iskren iskonski osmeh, koji me je držao čitav dan. Ova lična priča i početak filma nikada ne bi stasale u jednu misao da nije bilo Kenjija Mizogučija (Kenji Mizoguchi), perfekcioniste mizanscene, poetike u kadru, gde je sve u nekoj ravnoteži između čoveka, prirode, doba u kome se radnja dešava, pa i kamera koja sve to beleži je sama utopljena unutar tog njegovog sveta. Slavljenje ženske snage, njezinog požrtvovanja, patnje, života u patrijarhalnoj zajednici, teme ljubavi i motiva smrti, ekspresivnost vizuelnog doživljaja, koji je uvek išao uz tradicionalnu muziku sa nametnutm vrednostima ponašanja sa kojim su se junakinje Mizogučijevih slikovitih poema diskretno suprostavljale, bile su njegove stalne preokupacije. Kurosava ga je mnogo cenio i držao za umetnika koji je posedovao retku posebnost da jasno i realno sagledava prošlost i prikaže sadašnjost. Ta preokupacija ženskim motivima svrstala ga je u feminističke režisere, dok je podloga za to svakako bilo njegovo teško detinjstvo. Rođen u siromašnoj familiji, od oca alkoholičara pročitaj više... 
Filmaši su oduvek voleli vozove. U tom skučenom prostoru u stalnom pokretu postavljali su sebi slatke muke i što se tiče tehničke realizacije i karakterizacije likova ubačenih u tu plutajuću konzervu na šinama. Za svakog filmaša voz je predstavljao svet u malom, izolirani svet za sebe koji je ipak opterećen spoljašnjim uticajima čije posledice putnici donose sa sobom. Kralj napetih i dramatuških scena u vozu koji nagovještavaju i pokreću rolnu kasnijih raspleta bio je Hičkok i većina njegovih filmova sadržavala je barem jednu scenu u vozu ili u slučaju The Lady Vanishes (1939) celi film. Upravo ovaj film mogao je biti polazišna ideja poljskom režiseru Jeržiju Kavalerovicu (Jerzy Kawalerowicz) u kreiranju priče o individualcima koji nose tajnu, negde idu i beže od nečeg. Pociag je konvencionalno skrojena priča o dva neznanca koja se upoznaju u kupeu voza i polako se otvaraju jedno drugom, dok kroz štampu dolaze novosti o svirepom tajanstvenom ubistvu žene koju je počinio njen muž u bekstvu. Jednostavna premisa začinjena je modernim tehničkim pristupom, stilskim komponentama i drugačija je od svega što je tada snimljeno u Poljskoj. Zbog toga film nije mogao proći nezapaženo na međunaronoj sceni, a sam Kavalerovic stekao je reputaciju progresivnog vizionara. Iako je već 50-ih godina poljski film pokazivao određene kvalitativne pomake (iskazao se Aleksander Ford), ti filmovi su još uvek obrađivali teme rata i patnje koje je poljski narod 
Ako bi mi neko postavio pitanje Koji film najviše predstavlja francusku kinematografiju? bez susprezanja bih rekao Deca Raja. Jedan od najvećih kritičara tzv. adaptiraniih filmova i filmova poetskog realizma, morao se pokloniti ovom monumentalnom delu i skrušenim, pomalo zavidnim rečima priznati kapitulaciju nad umetnosti u iskonskom obliku. Dao bih sve svoje filmove, za režiju Dece Raja rekao je Fransoa Trufo, iskrenošću kakvom samo čovek iz iste branše, razoružan lepotom i fasciniranošću može da izrekne svome kolegi. Ovaj film je sam po sebi senzacija jer sigurno spada u jedan od najkomplikovanije realizovanih snimanja u sveukupnoj istoriji filma. Snimao se u periodu 1943. i 1944. godine čitavih osamnaest meseci. Tada nije bilo moguće snimati u Parizu (zbog rata i okupacije) nego se snimalo na tzv. slobodnoj zoni juga (Višijevska Francuska). Za njega se izradila najveća studijska scenografija koja je do perfekcije preslikala pozorišnu četvrt Pariza iz 19. veka, tačnije ulicu Boulevard De Crime. Materijal se nabavljao na crnom tržištu, novac se nemilice trošio, dok je šarolika ekipa bila sklopljena od ljudi različitih svetonazora i stavova što se tiče rata. U filmu je participirao italijanski kapital, kompozitor je bio jevrej Josef Kosma, koji je radio u ilegali pod pseudonimom. Scenarista i pesnik Žak Prever (Jacques Prévert) je bio živahni revolucionar, antipod Marselu Karneu (Marcel Carné)(prilično nepoznata činjenica da je pre karijere 
Koprodukcije su bile normalna pojava 60-ih godina. Tabori evropskih kinematografija nudili su tzv. trampe svojih vedeta za druge zvezde iz prijateljskog tabora i tako su nastajali zanimljivi filmovi koji su zbog te svoje atraktivne egzotike bili rado gledani. Nominalno u tome je prednjačila italijanska i francuska kinematografija, a kako se vremenski liberalizovala golotinja i naznačena erotika dobivala sve veći značaj kao sredstvo filma, tako su na red i došle i ekranizacije kontroverznijih romana. Romanom Dosada Alberta Moravie pozabavio se ugledni Damiano Damiani (Damiano Damiani) koji je sarađivao i na scenariju. Dream Team se okupio pod patronatom moćnog producenta Karla Pontija, a snimalo se na lokacijama grada prema kome svi putevi vode. Iz Amerike je stigla dama velikih krupnih očiju koja je bila već u zenitu karijere, Bet Dejvis (Bette Davis), ali upravo u tom trećem stadiju snimala je najraznovrsnije filmove. Nemačku je predstavljao popularni i ugodni oku Horst Buholc (Horst Buchholz), već dokazani karakterni glumac koji je već uspešno šarao po Evropi, i mlada seks bomba, francuskinja Katrin Spak (Catherine Spaak) kao pandan Brižitki. Upravo dosada pokreće čitav niz događaja koji će kao zemljotres strmoglaviti na maminog sina Dina (Buholc), zatvorenog mladića koji se silom prilika odupire svom bogastvu i na jedan licemeran način mu se ponovno vraća. Dino želi da živi boemski, da slika, da proživljava siromaštvo jer je kobajagi pročitao neku 
Ni sam Kalatozišvili, režiser Ždralova aka. Letjat Žuravli verovatno nije pretpostavljao koliku će famu i potražnju za ruskim (SSSR) filmovima pouzročiti njegovo nagrađivano delo. SSSR filmovi u to doba, bili su prava egzotika na festivalima. Upravo su Ždralovi pružili ruku i otvorili željezna vrata najveće zemlje na svetu, koja je nakon Staljinove smrti na ruševinama sjajne kinematografske ostavštine gradila novi filmski pravac, koji je odmicao od tog realističko sivog, mnogim bojama ispranog i naglašenog straha od svakodnevnog života. Brutalnog zakona brkatog Gruzijca, gde si za jednu jedinu reč ili delo, koje nije bilo u skladu sa njegovim normama, mogao da platiš ogromnu cenu, uz nepopravljivu štetu. U najboljem slučaju spasio si goli život, ali uz izgon iz društva, koji je značio sigurno siromaštvo. Ekonomska opustošenost i ratne nedaće koje su tu zemlju unazadile, stvorilo je u ljudima, ali i umetnosti (posebno filmskoj) ideju o nekoj vrsti nade, pa makar gledajući ili slušajući slatke bajkovite priče o hrabrim, principijelnim ljudima, koje ništa ne može skrenuti sa toga ispravnog puta i cilja. Naravno da je u doba druga Staljina bilo nemoguće provući ideju koja bi u prvi plan stavila individualizam, a ne društvo kome je ta osoba podređena u i čiji smisao delovanja veruje. I Ždralovi i ovaj, dve godine docnije snimljen film, su se upravo doticali individializma, snage volje, kroz naglašene poetsko umetničke komponente, čije su ugodne 
Lepota nije privilegija jedne rase, jednog naroda i svaka zemlja se treba iznutra upoznati. Malo sam promenio jedan citat iz filma, koji je izgovorio Lojd Ejs Gruver (Marlon Brando), dodao mu nešto svojeg i mislim da ga nisam oskrnavio. Pozorišni background je čudnim putevima svojstvenim dream factory povezao Branda i režisera filma Džošuu Logana (Joshua Logan), koji se uspešno transformisao iz daski koje život znače u orbitu sedme umetnosti. Ugled je stekao upravo režirajući punokrvne američke melodrame koje su u sebi imale dašak spektakla, iako ništa spektakularno nisu izlagale. Logan je u to vreme bio i komercijalno isplativ majstor i mogao je birati sa kim će raditi. Njegovi prvi izbori za ulogu vojnika američkog ratnog vazduhoplovstva bili su Viliam Holden (tada najisplatljivija muška zvezda) i zvezda strelovitog uspona, markantni Rok Hadson. Ne sumnjamo da bi film bio veliki hit i sa njima dvojicom, ali sudbina se opet zaigrala i nekako je Brando upao u vojničko sedlo. Naravno, gde je Brando, tu ima i vatre. Težak za saradnju bio je izričit da ne menja svoj južnjački naglasak koji će vam, verujem, zvoniti u ušima ako se budete odlučili pogledati ovaj film. Međutim, to je bio pun pogodak. Taj drčni naglasak jednostavno je išao sa karakterom i bahatošću lika koji na sve to površno gleda i na prvu nema nikakve veze sa kulturom i običajima te daleke, ali vrlo otmene, istorijski bogate zemlje. Sayonara je klasična melodrama made by America, 
Možda jesu stereotipi, ali postoji neka magija u kožnim jaknama, motociklima, prašini i pustari koju reže vreli asfalt kao stvoren za buntovnike i opasne mačo face koji su preodređeni da stvaraju pometnju u svakom mestu i u svakoj prilici, ostavljajući svoj prepoznatljivi pečat. Potrudite se postaviti u sedlo Lasla Bedeneka (Laslo Benedek) i ako shvatite da je u tom periodu vladala era lova na veštice i crnih holivudskih lista, verovatno i u startu, ma kakve kvalitete film bio, odajete priznanje za jednu ogromnu dozu neposluha prema konvencijama tadašnje mašinerije snova. Divljak je zaslužan za celi koncept filmova koji su u središtu pažnje imali bande sa svojim antijunacima, gnevnih tempiranim bombama koji su iz nekog razloga besni na ceo svet. Sa punim pravom se može zvati i ocem (iako je svega dve godine mlađi) antologijskog Buntovnika bez Razloga. Zaslužan je i za vrtoglavi porast prodaje bajkerskih jakni koje su bile neizostavni asortiman bunta od nametnutih stega, a i dobro su se uklapale u nove muzičke pravce tvista i rock & rolla. Frajeri u teksasu i kožnjaku su se ponašali neformalno i kulerski i na taj način opuštali devojke u lepršavim haljinicama koje su se prepuštale zovu plesnog podijuma. Omladinsko buntovništvo u svojim počecima koje će eskalirati na farmi Maksa Jazgura 1969. godine. Divljak je temeljen na kratkoj priči The Cyclist Raid koja je objavljena 1951. godine, a izbor glavnog glumca se nametao sam od sebe. Marlon Brando 
Možda zvuči otrcano, ali sa sigurnošću mogu reći da ovakve filmove danas ne prave. Kad to kažem, mislim na to da vas film od samog početka jednostavno zgrabi i ne pušta do samog kraja, a nakon kraja još dugo vam se mota po glavi. Don't Look Now je režirao Nikolas Reg (Nicolas Roeg), i adaptacija je istoimene kratke priče Daphne du Maurier. Naslovne uloge igraju Donald Saterlend (Donald Sutherland) i Džuli Kristi (Julie Christie). Bračni par Džon (Saterlend) i Laura (Kristi) Bakster, neko vreme nakon tragične pogibije ćerke Kristine, pokušavaju da nađu snage za novi početak. Sina Džonija su ostavili u školi u Engleskoj, a Džon je prihvatio posao restauracije crkve u Veneciji. Laura je krenula sa njim i na taj način pokušavaju da se izbore sa gubitkom i tugom. Međutim, iako se nalaze u Veneciji, gradu zaljubljenih, oporavak ne ide tako lako. Laura slučajno jednog dana upoznaje dve sestre, Heder (Hilary Mason) i Vendi (Clelia Matania), koje su takođe iz Engleske. Heder je slepa i neka vrsta medija, tako da kaže Lauri da vidi njihovu ćerku Kristinu i da je dobro i da se ne brinu. Takođe, kažu Lauri da i Džon poseduje dar predviđanja, ali Džon to sve kategorički odbija. Od tog susreta sve će da krene čudnim tokom, vodeći do potpuno nepredvidivog i iznenađujećeg kraja. Gledajući žanrovski, za film bi rekao da je mešavina drame/trilera i horora, i stvarno film ima sve te elemente koji zajedno funkcionišu savršeno. Kao što sam na početku 