Mišljenja sam da je potrebna velika hrabrost kako bi se snimio film koji na iskren način ekranizuje najrcnje momente sopstvene istorije. Jedan od takvih filmova je južnokorejski A Taxi Driver, koji je nakon samo dve nedelje prikazivanja 2017. godine videlo preko osam miliona ljudi. Pored toga što je ostvario zavidan komercijalni uspeh, film je bio odabran da predstavlja Južnu Koreju na dodeli Oskara. Radnja je zasnovana na istinitoj priči, a centar dešavanja je čuveni demokratski ustanak u gradu Gvangžuu 1980. godine.
Priča prati taksistu Kima iz Seula (Kang-ho Song), koji nakon smrti supruge jedini razlog za guranje napred vidi u svojoj ćerkici. On krpi kraj sa krajem, dužan je za kiriju nekoliko meseci, a za novac se obraća čoveku koji mu je ujedno i stanodavac. Priliku za spas vidi u slučajnom komentaru kolege, koji se hvali kako ima zadatak da vozi nekog stranca do Gvangžua za fine pare. Kim mu krade tezgu, ispostavlja se da je stranac u stvari nemački reporter po imenu Jirgen (Thomas Kretschmann), a dolaskom u grad se nenamerno umešao u čuvene događaje.
Gvangžu je bio pod opsadom vojne vlade, dok su građani predvođeni odlučnom grupa studenata odlučili da im se suprotstave, zahtevajući slobodu i mir. Ono što je počelo gotovo nevino je postao kritičan događaj u modernoj istoriji Južne Koreje i borba na život i smrt. Stranac je bio Jirgen Hinzpeter, novinar koji je prvi predstavio dešavanja u Gvangžuu, kada su vojne snage nasilno gušile demonstracije, a tom prilikom se nisu libili da pucaju na nenaoružan narod. Scenario je zasnovan na njegovim interakcijama sa taksistom, a kuriozitet je da se ni dan-danas ne zna tačan identitet tog čoveka, koji ima status nacionalnog heroja.
Reditelj Hun Jang i scenarista Yu-na Eom su zbog toga iskoristili kreativnu slobodu i liku taksiste pružili fiktivni život dobrodušnog čoveka, koji nije mogao da okrene leđa čuvenim događajima, iako mu je pretila smrtna opasnost. U istorijskim okvirima taksista ima sekundarnu ulogu u odnosu na novinara, ali ovde od samog početka postaje glavni junak i događaje pratimo iz njegove perspektive. Mi njega ne posmatramo u istorijskom kontekstu, čak ni kao čoveka kome demonstranti na ulicama Seula ometaju posao, već pre svega kao brižnog oca, kome su svakodnevni problemi mnogo bitniji od društvenih previranja u njegovoj zemlji.
I taksista i novinar na ovo putovanje kreću sa drugim motivima. Kimu je prioritet novac, što je sasvim očekivano i razumljivo, ali vremenom svoj lični interes sklanja u stranu, hvata širu sliku i staje na stranu naroda. Slična situacija je sa reporterom, koji u početku deluje kao lik koji nema neke plemenite namere i samo želi jaku priču za svoju agenciju. Njegova početna hladna efikasnost i tretiranje južnokorejaca kao puko sredstvo se vremenom menja, a iskrena potresenost čini da zaboravi da je ono što radi posao, nego sve radi po nekom višem cilju. Njih dvojica postepeno grade veoma ubedljivo prijateljstvo, bez obzira što imaju probleme u komunikaciji, a Jirgenova konačna transformacija je jedan od najlepših momenata u filmu.
Pun pogodak je što je ulogu taksiste dobio fantastičan, pouzdan glumac Song Kang-Ho, koji u svojoj zemlji ima status superstara, a nakon uspeha filma Parasite se ceo svet uverio u njegove kvalitete. Čovek poseduje harizmu i ostavlja utisak spontanog komičara, a pored toga mu i scenario omogućuje da bude simpatičan, pa samim tim lako utiče na naše emocije. Kako se smenjuje ton filma, tako se menja i njegov karakter, a verujem da bi u rukama manje kvalitetnog glumca taj prelaz delovao prilično neubedljivo. Srećom, ovde nije takav slučaj, naprotiv.
Ovaj film je bio namenjen široj publici, pa je očigledno da su pravljeni ustupci komercijalnom aspektu projekta, što se nije primećivalo u filmovima iz ove zemlje koje sam ranije gledao. Kao neutralnom posmatraču ovih događaja bez prethodnog znanja o njima, moram prokomentarisati da mi vremenski period nije bio baš najubedljivije dočaran. Može se reći da je film pomalo razvučen i da ima nekoliko nepotrebnih sekvenci, a verujem da će se pojedinci složiti da ima previše izmišljenih scena. Sa druge strane, veoma su mi se dopali momenti smirenosti i smeha usred terora, kada ljudi odjednom postaju iskreni i komični, a na taj način autori veoma lepo naglašavaju kako istorija hvata živote običnih ljudi.
A Taxi Driver je zanimljivo i efektno putovanje u nasilno poglavlje moderne južnokorejske istorije koje predstavlja počast heroju radničke klase i simbiotskom odnosu stranih dopisnika i lokalnog stanovništva – iako ne istražuje politička pitanja, film ne gubi svoj postojan emocionalni naboj i svoju jasnu poruku.
moja konačna ocena: 9/10