First there was an opportunity…then there was a betrayal.
Trainspotting je tip filma koji se nekima neće dopasti, ali niko ne može da porekne njegov kvalitet, upečatljive scene i detalje koji su ga učinili modernim klasikom i sastavnim delom pop kulture. Sirovo predstavljanje škotskog džanki podzemlja, situacije u koje likovi upadaju, njihov način razmišljanja, citati, muzika, prikazivanje generalnog stanja u zemlji i stav koji škotska omladina ima prema Engleskoj i kraljici (colonised by wankers) – sve zajedno čini jedan od najgledanijih filmova u poslednjih dvadesetak godina i sigurno jednu od najboljih književnih ekranizacija svih vremena.
Moj stav po pitanju snimanja nastavka je jasan – smatram ih klasičnim načinom za uzimanje para na račun stare slave ili na račun popularnosti filma koji je nedavno izašao. Jednostavno, neke filmove je bolje ne dirati, naročito ne po svaku scenu. Iako sam pročitao sve knjige Irvina Velša, a u njegovoj knjizi Porno se spominje dobro poznata ekipa, nije mi nikad palo na pamet da će najbolja ekranizacija njegove knjige dobiti nastavak. Zbog toga sam se iznenadio kada sam pre dve godine čuo da se snima Trainspotting 2. Ne mogu reći da sam bio previše oduševljen, ali nisam bio ni protiv toga, pre svega jer veoma cenim Denija Bojla (Danny Boyle) kao autora, iz prostog razloga jer on ne snima bilo šta.
Kako se bližio dan premijere, sve više mi se vrtela u glavi pesma Underworlda Born Slippy, a projekciju sam dočekao sa veeelikim nestrpljenjem. Odlična muzika, brzi kadrovi i pojavljivanje dobro poznatih likova koji su vidno ostarili. Renton (Ewan McGregor) se nakon dvadeset godina vraća u rodni grad i ponovo se susreće sa likovima koje je besramno izdao u londonskom stanu. Spad (Ewen Bremner) je i dalje Spad, džanki dobrog srca koji posećuje grupne terapije. Sik Boj (Jonny Lee Miller) vodi bar koji loše posluje, oćelavio je i sa strane se bavi kriminalnim aktivnostima koje uključuju Veroniku (Anjela Nedyalkova). Begbi (Robert Carlyle) je, sasvim očekivano, na služenju višegodišnje zatvorske kazne, nasilan je, nepredvidv i daje sve od sebe da što pre izađe napolje.
Zaista je bilo teško smisliti o čemu uopšte da bude nastavak Trainspotting-a. Kako prevazići jedan od najboljih britanskih filmova svih vremena, kako premašiti onaj čuveni monolog, kako snimiti bolji saundtrek? Jednostavno, autori su se složili da je to teško izvodljivo. Otvoreni kraj prvog filma je uzet u obzir, pa su tako Sik Boj i Begbi i dalje ljuti na Rentona koji se odselio, ali nije nastavio sa svojim životom. Spad se najmanje promenio jer je i dalje simpatični narkoman koji se vucara i životari, samo što je ovoga puta i sam svestan da je dotakao najniže grane. Jedino on i dalje koristi stari nadimak, dok su Renton, Sik Boj i Begbi postali Mark, Sajmon i Frank.
Od prvog minuta gledaoca bukvalno šamara nostalgija i sentimentalnost i jasno je da je autorski tim dosta igrao na tu kartu. Kada se napokon podsetimo likova, dobijemo uvid u njihove današnje aktivnosti i kako su proveli dvadeset godina, sasvim je logično da očekujemo naznake nekog zapleta, odnosno kostur na kome će se zasnivati naredni minuti filma. Ubrzo dobijamo naznake zapleta, kao i potvrdu da će se ceo film zasnivati na sentimentalnosti, a brojne scene flešbekova dodatnu idu u prilog tome. Minuti prolaze, vidimo da se nešto dešava, smejemo se likovima ili sa njima, ali pravi zaplet i rasplet izostaje, tj. tu je, ali nikako nije dostojan priče iz 1996. godine.
Ni u jednom momentu nismo sigurni čime se tačno priča bavi. To može biti Spadov pokušaj da živi strejt istražujući svoj talenat za pisanje, Begbijeva potreba za osvetom, plan Sik Boja da u svoje prevare uvrsti i smicalice sa fondovima EU. Sva tri podplota lagano mogu biti materijal za pojedinačni film, a ovako na gomili, zajedno sa temom Rentonovog povratka i svega onoga što povratak donosi (vraćanje duga mladosti, razočarenje srednjih godina, suočavanje sa samim sobom), deluju zbrzano i pomalo konfuzno.
T2 očigledno nema nameru da se detaljnije bavi realnošću heroinske zavisnosti kao prvi film, ali prikazuje probleme radničke klase i nacionalna osećanja. Delimično je očekivano da priča izgubi svoju jačinu u odnosu na prvi deo (iako je film zatvorio ranu nastalu pre dvadeset godina), međutim, primetno je da je nastavak izgubio i svoju prljavštinu, koja je jedna od glavnih karakteristika originala. Sve je predstavljeno dosta bezbednije, sa tek pojedinom scenom dostojnom prvog dela u tom smislu (aluzija na The Worst Toilet in Scotland je sjajna).
Što se tiče čuvenog monologa, ovoga puta je iznet sa mnogo više samopouzdanja i jačine, ali i dalje iznosi jasnu kritiku konzumerizmu, dostojnu poređenja sa originalom. Glumci su prirodnom lakoćom skliznuli u svoje stare uloge, pokazajući da su itekako imali uticaja na stvaranje svojih karaktera. Ono što je najbitnije, iako ovaj film predstavlja dešavanja dvadeset godina nakon onih iz originala, i dalje je zadržao njegov duh i šmek – ako je 1996. godine bilo sranje živeti u Škotskoj, ni danas nije mnogo bolje.
Da je bilo koji drugi film u pitanju, nedostatak ozbiljnije priče bih zamerio, ali ovaj put nisam svesno napravio izuzetak, nego mi je bilo dovoljno da gledam ove likove, makar kako zure u zid. Normalno je da T2 ne može ponoviti svežinu i osećaj prvog filma, ali njime se prožima sasvim dovoljno da gledalac bude uzbuđen, da sa pažnjom prati ono što se dešava, da se smeje Spadu i da iščekuje naredni potez psihotičnog Begbija. Ispostavlja se da je Deni Bojl iskusno odigrao na kartu nostalgije i sentimentalnosti, jer zagriženom fanu više nije ni potrebno. Kada se dobro poznatim likovima dodaju impresivna kinematografija, brza kamera, montaža koja prati takav tempo, muzika koja jasno stvara aluzije na prvi deo i vizuelna ušminkanost – problemčići sa scenariom se ni ne primete.
T2 je nastavak koji Trainspotting zaslužuje, film koji je napravljen zbog fanova i za njih i od vašeg oduševljenja ponovnim okupljanjem stare ekipe će uglavnom zavisiti i konačni utisak o filmu. Dvočasovna doza nostalgije koja će vas razmrdati i dosta nasmejati i sjajan epilog na priče svih učesnika. Po mom mišljenju, uspeh filma T2 se ogleda u tome što nije ni približno loš koliko je mogao biti, već je prijatno iznenađenje u moru loših i nepotrebnih nastavaka. [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
