Bonvivan je pojam koji je nastao od francuske reči „viver“ koja predstavlja onoga koji voli da dobro živi i da se provodi. To je pravi termin za naše junake iz ove češke opuštajuće komedije o trojici seoskih majstora koji postavljaju fasade na zgradama, a posao ih nanosi u Prag gde žele iskoristiti priliku da se provedu kao nikada do sada. Naravno, taj provod bi trebao da uključi i dame sa lepim manirima, koje se ne mogu nalaziti po okolinim birtijama u blizini njihovih gradilišta, nego „da bi ulovili kapitalca na štiklama“ moraju se prvo naučiti bontonu.
Prvi samostalni pokušaj posete cenjenom noćnom klubu „Diplomat Grill“ završava katastrofalno (zapale stolnjak upaljačem i šljivovicom koju su sakrili ispod nogu), a nakon ne manje neugodne epizode u biblioteci sa zaposlenikom, koji zbog profesionalnog izazova, a i nekih repova iz prošlosti, izrazi spremnost da ih obuči lepom ponašanju (nekada je podučavao mladiće plesu, ponašanju za stolom, neformalnim razgovorima itd). Oni se u međuvrenu i spanđaju sa vremešnom garderoberkom, udovicom koja radi u „Diplomat Grillu“ i koja u njima pronalazi idealne žrtve za svoj plan.
Taj plan provodi u saradnji sa svojim curama iznajmljujući im stan gde dovode isključivo oženjene i naivne klijente kako bi ih novčano olakšale. Taj sistem odlično funkcioniše i sastoji se da ona u stan dolazi u dogovoreno vreme, dok devojke uspaničeno guraju gospodu da pobegnu preko skela na zgradi, kojima su pre toga ukrali novac. Tako ni krivi ni dužni naši junaci postaju središte radnje u kom još imamo i prevarenog bivšeg klijenta koji traži pravdu, policajca kojega sve to dobro zabavlja, kao i pre navedene likove u vidu garderoberke i učitelja bontona.
Od zaigrane premise stvarno nije ni bilo čudo kako je ova komedija ostvarila odličan uspeh kod publike, a kasnije je i doživlela brojne pozorišne adaptacije koje su isto tako bile popularne. Taktovi nekog češkog „New York, New Yorka“ uvode nas u stilu najboljih Minelijevih mjuzikla u noćni život Praga, dok oni poput bluzera sa šeširima upadaju u taj popularni klub. Između svake scene ubačena je simpatična muzička epizoda koja je najavljivala te urnebesne događaje naših narodskih grešnih junaka u nastojanju da dođu do cilja. Jednostavno nemoguće je bilo ne skidati osmeh sa lica jer su me bonvivani podsećali na likove u Vajlderovim filmovima, posebno one koje je maestralno tumačio Džek Lemon (podsetiti se na filmove Irma La Deuce ili Apartman).
U jednu ruku smešni, u drugu toliko nevini i čisti poput dece u svoj toj misiji. Ne znam je li ga veliki Vajlder svojevremeno gledao, ali kladim se da bi uživao u njemu. Držeći se principa da komedija obrađuje ozbiljne teme na duhovit način Zdenek Podskalski je vešto plivao u tom okruženju uopšte ne prelazeći dobar ukus, držeći jedan sasvim dobar tempo, do potpuno opravdane satire na kraju filma. Po mom skromnom mišljenju i Svetaci (1969) se mogu ubaciti u pokret „Novog Talasa“ jer obrađuje ideju malog radnog čoveka koji je znatiželjan da vidi kako je to biti obučen u drugo odelo, biti netko drugi, pripadati toj drugoj strani ljudi koja je možda ukrašena čistom skupom tkaninom, ali svakako ima puno oraha u džepu, a možda ih jedino to odelo razlikuje od njih.
Jedna misao izrečena u filmu mi posebno para uši: Kad čovek postaje obrazovaniji, postaje i opasniji. Naravno, ja bih dodao postaje opasniji onda kada to obrazovanje koristi u pogrešne svrhe, odnosno da ugrozi drugog. Da je komedija potpuno uspela, polazim i od toga što nema klasičnih negativaca, pa čak i dosadni bivši klijent i garderoberka su u suštini dobri ljudi čiji revanšizam s jedne, odnosno sitne prevare s druge strane ne kvare ukupnu sliku o njima. Recimo starica jednostavno iskorišćava sitne strasti muškaraca i kažnjava ih na jedini ispravan način, naravno ne želeći nikome zlo.
Muzička epizoda u čitaonici sa pevanjem na melodiju Ode Radosti je isto jedan od vrhunaca pametno iskorišćenih načina da se slavi ideal bratstva i ujedinjenosti čovečanstva, kao i zadnja stavka u filmu kada momci po povratku kući i ženama, u potpunom stadijumu zadovoljstva slomljenih ruka i noga, ali sačuvane muškosti i zaveta konstatuju: Momci, nije važno šte se nije desilo, nega što je moglo da se desi.
9/10