Tekst se nastavlja od filma „Isijavanje“ pa sve do kraja Kjubrikovog filmskog opusa i životnog epiloga.
Predzadnji film koji će snimiti, realizovaće čak sedam godina nakon „Isijavanja“. Izbor je pao na roman Gustava Hasvorda o Vijetnamskom ratu po imenu „Bojevi metak„. Prema Kjubrikovim rečima, ovaj roman nije ni antiratni ni pro-ratni film, a bavio se „stanjem stvari“. Baš takav je hteo da snimi, budući da je zašao duboko u eksperimentisanje sa žanrovima. Unajmio je glumce koji nisu bili sam krem tadašnjeg glumišta, a umesto da snima o ovoj temi na Bliskom istoku, Kjubrik, kod koga se razvila fobija od letenja, bira okolinu Londona gde je preuređena scenografija jednog razrušenog grada, koji je ranije služio za ostvarenje romana „1984“ Džordža Orvela. Tako prikazuje urbani deo priče o „najsramnijem ratu“ u istoriji Amerike. Film je izdeljen na dve velike celine, od kojih jedna prikazuje kako se vod pripremao za rat, a drugi borbu sa snajperistima. Film zadaje prilično jak udarac gledaocima i uspeva da se dopadne publici, i standardno, podlegne rečima filmske kritike. Ulogu Džokera je tumači Metju Modin. Iako je scenario Kjubrik potpisao sa Majklom Herom i Gustavom Hasfordom, gotovo da je ceo napisao sam, dok su mu oni bili neka vrsta usmerivača, da ne bi otišao pogrešnim tragom.
„Ekran je magični medijum. On može da vas natera da ispoljite razna osećanja kao što nijedna umetnost ne zna.“
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, Stenli Kjubrik je ozbiljno nameravao da otpočne projekat o dečaku robotu koji želi da postane pravi čovek. Jedina prepreka bila je ta što tehnika nije dovoljno napredovala, jer je očekivao da će ulogu dečaka tumačiti pravi robot! Često je sa svojim prijateljom Stivenom Spilbergom govorio o filmu, gde su raspravljali o motivima koji bi se mogli koristiti u njima, gde je Kjubrik primetio veliku zainteresovanost Spilberga za ovaj film. On je hteo da producira film koji je Spilberg trebao da režira, ali ta je ideja nekako isparila. Ceo projekat je stavljen na čekanje, a kasnije će Spilberg od Kristin Kjubrik dobiti dozvolu da doradi scenario i snimi film, jer je on u dobroj meri učestvovao u njegovom razvijanju. U tim trenucima je Kjubrik bio potpuno povučen od javnosti. Nije voleo da daje intervjue, družio se samo sa onima sa kojima je sarađivao na filmu, a i oni su bili među probranima.
Javnost ga je okarakterisala kao paranoičnog i ekscentričnog reditelja. Kao što sam već pomenuo, pored straha od letenja, plašio se vožnje automobilom koji bi išao brže od trideset kilometara na sat. Zbog toga je sve svoje filmove snimao u blizini svog imanja. Koji god da je razlog za ove opsesivne fobije, povučenost ga je odaljila od standardne publike, pa ga uglavnom poznaju samo najveći ljubitelji i poznavaoci sedme umetnosti. Tih godina su mu na vrata dolazili razni ljudi i tražili gospodina Stenlija Kjubrika. On bi im komotno otvorio vrata, i odgovorio negativno na njihovo pitanje. Jednostavno, toliko dugo je bio van javnosti, da su ljudi zaboravili kako izgleda. A i on se potpuno promenio. Dobio je na kilaži, lice mu se izdužilo, a brada je bila veća nego ranije. Bio je to čovek koji je intezivno stario.
Posljednji film Stenlija Kjubrika bio je „Oči širom zatvorene“, sa zvezdama Tomom Kruzom i Nikol Kidman u ulogama para iz visokog društva Menhetna koji se upušta u seksualnu odiseju. Inače, oni su tada bili u braku, tako da se mogla naslutiti neka veza između njih. Novela Artura Šniclera je poslužila kao predložak za film. Da Kristin nije apelovala na svog supruga, film bi verovatno bio snimljen odmah nakon „Lolite“! Međutim, kasnije je tražio pravi projekat, i kraj devedesetih godina je bio pravo vreme da izađe na svetlost dana. Zanimljiv je podatak da su Harvi Kitel i Dženifer Džejson Li bili razmatrani za ulogu para, pa se tu javljao čak i Stiv Martin! Prošlo je čak dvanaest godina od poslednjeg filma do realizacije 1999. godine. Produkcija filma je počela još 1994. godine, a snimanje dve godine kasnije. Tom Kruz će kasnije izjaviti kako je dobio savet da iznajmi stan na duže ako bude prihvatio posao sa Kjubrikom. Dve godine je sniman film koji traje oko 150 minuta. Dodajte tome još godinu dana post-produkcije i možete shvatiti da je ovaj čovek definitivno, bez ikakve sumnje, bio perfekcionista.
I ovaj film je bio dosta cenzurisan, i kao i drugi, uspeo je da izazove kontroverze. Svojim scenama obreda jednog tajnog društva, Kjubrik popularizuje misteriozan događaj i baca veo tajne na celu situaciju. Trka miša i mačke, tajnog praćenja i potisnutih osećanja iskaču u nekim trenucima filma, a govor pod maskama podseća na same početke glume, gde su glumci nosili maske sa određenim raspoloženjima. Ovo je jedini Kjubrikov film koji je uspeo istovremeno da dobije pozitivne kritike i oduševljenje publike, kao i zaradu na blagajnama. Godine 1999., četiri dana nakon prikazivanja „Očiju širom zatvorenih“ za njegovu porodicu, glavnog glumca i glumicu, te šefove „Warner Brosa.“ koji je imao prava na njegove filmove, 70 godina star Stenli Kjubrik, preminuo je u snu od posledica srčanog udara. Pokopan je uz svoje omiljeno stablo u Engleskoj, ostavivši mnoge filmske projekte lišene realizacije.
„Nikada ne znam šta želim, ali zato uvek znam šta ne želim.“
Godine 2001., Stiven Spilberg realizuje Kjubrikov projekat o dečaku robotu koji želi da postane stvaran. Naziva ga „Veštačka inteligencija“, i scenario nastavlja praveći ga modernom interpretacijom priče o Pinokiju. Film je postigao veliki uspeh, i obezbedio sve pohvale na Spilbergov račun. Na uvodnoj špici Kjubrik je posthumno naveden kao producent, a na kraju stoji kratka posveta, „za Stenlija“. Film sadrži mnogo Kjubrikovih motiva, kao što su sveznajući pripovedač, struktura u dva čina, teme humanosti i nehumanosti, te podrugljiv pogled na Frojdovu psihologiju, koja je krasila „Oči širom zatvorene“. Kjubrik je za vreme svog odabira filmskih projekata napisao scenario, razvio priču ili imao ideju za razne filmove. Za film „Ludak na slobodi“ Kjubrik je otkupio prava još sredinom pedesetih godina, ali još uvek nije realizovan. Njegov zet Filib Hobs, najavio je da će nadgledati ceo projekat. Ukoliko uspe, biće to drugi film koji je ostvaren posthumno.
Jedan drugi film, „Nemački poručnik“ je trebao da govori o grupi nemačkih vojnika koji se nalaze na misiji tokom poslednjih dana drugog svetskog rata. Takođe je planirao da snimi film „Ukrao sam 16 miliona dolara“ u saradnji sa Kirkom Daglasom, koji se oštro protivio projektu zbog „loše napisanog scenarija“. Kao ideja postajao je neimenovani projekat o Američkom građanskom ratu. Kjubrik je u pedesetima napisao prvu verziju scenarija o Mosbi Rendžersima, južnjačkoj gerili u Američkom građanskom ratu, ali ga nije dalje razvijao, i sve je ostalo na tome. Umalo je počeo produkciju filma „Arijevski dokumenti“ za koji je napisao scenario, kada je Spilberg objavio film „Šindlerova lista“. Reč u ovom nesnimljenom filmu bila je o jednoj jevrejskoj porodici koja se skriva od nacista za vreme drugog svetskog rata. Sa Umbertom Ekom je pregovarao o filmu na delu „Fukovo klatno“. Razočaran ekranizacijom njegovog prethodnog dela „Ime ruže“, Eko ga je odbio, zbog čega će se kasnije pokajati.
Kao čovek koji je snimao gotovo pola veka i iznedrio čak šesnaest filmova i mnogo nerazvijenih projekata, prošao je gotovo sva razdoblja evolucije filma i filmskoj umetnosti podario mnoga dela. Njegovi filmovi se mogu prepoznati vrlo lako sa upečatljivim elementima koji ih krase. Stenli Kjubrik je birao neobične priče i uvek je snimao unikatne filmove. Svaki je potpuno različit od prethodnog, svaki je smešten u drugačije vreme i žanrovski različit. Dosta ironije, malo nasilja, odlične klasične muzike i specifičnog osvetljenja, kao i maestralne fotografije, sve to krasi njegove filmove. Američka filmska akademija mu je dodelila nagradu za životno delo, par godina nakon što je preminuo.
Ovo je poslednji tekst petodelnog serijala tekstova o Stenliju Kjubriku. Nadam se da ste uživali u svakom tekstu pojedinačno i obradovaće me ukoliko vas isti ovaj tekst inspiriše da pogledate neki od spomenutih filmova ili sami napišete svoj tekst. Hvala.
Autor: Zlatan Stajić
