U ovom tekstu ću pisati o nesnimljenom Bonaparti, pomorandžama, Lindonu i kontroverzi oko interpretacije čuvenog dela „Isijavanje“ Stivena Kinga.
Nakon svog poslednjeg zvaničnog filma, Kjubrik se baca na produciranje, kako je on verovao, „najboljeg filma ikada snimljenog“ o životu čuvenog Napoleona Bonaparte. Razočarenje je ubrzo stiglo u vidu komercijalno neuspelog Bondarčukovog filma „Vaterlo“ iz 1970. godine, koji govori o Napoleonovom poduhvatu. On je kasnije verovao da će istrajati u želji da snimi film, budući da je obišao sve lokacije, pročitao gotovo pet stotina knjiga o Napoleonovom životu i napisao preliminarni scenario. Za ulogu Napoleona u planu je bio Džek Nikolson, a film je u velikoj meri trebao da bude snimljen u tadašnjoj Jugoslaviji, kako piše u producentskim notama na kraju originalne verzije scenarija. Da li zbog velikih novčanih izdataka, straha od propasti ili nečega trećeg, film nikada nije bio snimljen.
„Reditelj ima skoro potpunu slobodu, baš kao i pisac kada sebi kupuje papir.“
Vreme je jako brzo prolazilo, a Kjubrik nije znao koji bi mogao da bude njegov sledeći projekat. Odlučio je da sa manjim budžetom za kratko vreme snimi novi film. Odluka je pala na knjigu „Paklena Pomorandža“. Njegova filmska verzija romana Entonija Bridžisa bio je mračni, šokantni prikaz nasilja u ljudskom društvu. Film je u Britaniji prvo zabranjen, ali mu je rejting izmenjen u „samo za odrasle“, a u Sjedinjenim Državama je izazvao mnoge kontroverze. Malkolm Mekdauel (Malcolm McDowell) tumači ulogu Aleksa Delardža, problematičnog vođe bande koji čini zlo u bliskoj budućnosti, za šta biva kažnjen zatvorom i kasnije pristaje na ispiranje mozga radi rehabilitacije. Njegov idealan glumac za ulogu Aleksa je bio Mik Džeger. Pošto on nije pristao na ulogu, sledeća opcija je bio Malkolm. Kako kaže Kjubrik, da on nije pristao, film verovatno nikad ne bi bio snimljen.
U potpunosti smešten u Londonu, ovaj film opet na satiričan način govori o nepažnji roditelja koji rade u velikim fabrikama i uzimaju pilule za spavanje, te ne znaju kada im deca dolaze kući ili šta rade. Želeći da gledaocima dočara pad iz zgrade, Kjubrik sa krova baca jeftinu kameru. U ovom filmu je nastavio da koristi klasičnu muziku, te je povezao ljubav Aleksa Delardža sa Betovenom i njegovom veličanstvenim drugim pomerajem devete simfonije, kao i sa „Odom radosti“. Pored veličanstvene Betovenove muzike, tu se pojavljuju kompozicije Đakoma Rosinija i obrađena „Sahrana kraljice Marije II“ Henrija Parsela. Ova melodija zvuči jednako depresivno koliko i sam film. Kreiranjem ruskog slenga koji se pojavljuje u filmu kod nasilne omladine i prikazom socijalističkog uređenja, Kjubrik je optužen za širenje komunističkog nasleđa. Da podsetim, u to vreme je i dalje trajao hladni rat. Film je uspeo da izazove oštre kritike na scene i prikaz omladine, gde je scena silovanja uz pesmu koja je postala obeležje svega lepog i optimističnog, postala deo skrnavljenja. Tako u svojim tretmanima Aleks se oglušuje na kombinaciju maestralne Betovenove muzike koja je stavljena pod stub srama kao propratna melodija na scene u kojima Hitler predvodi marširajuću kolonu vojnika ili bombarder koji ruši betonsku džunglu.
Dodatne osude dobio je od javnosti kada je grupa mladića prerušena u kostime iz ovog filma počinila razna zlodela. Ostaje pitanje da li je Kjubrik hteo ovim filmom da prikaže obožavanje Sunca. Samo ime „Paklena pomorandža“ ukazuje na našu najbližu zvezdu. Suncokret u sobi u kojoj ručaju Aleksovi roditelji, odsjaj Sunca u vodi. Sunce je taj faktor koji svojim uticajem može lako da razdraži osetljive ljude na ovoj planeti. Kjubrik je dobio pretnje smrću zbog čega je povukao film sa britanskog tržišta, a kasnije su se u dokumentarcu „Zabranjeno voće“, sredinom devedesetih pojavile scene iz ovog filma. Sa nešto više od sedamdeset stranica scenarija, ovaj film bi po konvencijama trebao da traje isto toliko minuta. Zato je Kjubrik na snimanju imao knjigu, koju je koristio da bi upotpunio scenario. Opet, film je dobio četiri nominacija za Oskara gde se u tri kategorije pominje Kjubrik, ali on ostaje bez najprestižnije nagrade.
Od ovog trenutka, Kjubrik kao da se zaglavio u filmskom stvaralaštvu. Počeo je da povećava vakuum između izlaska svakog svog sledećeg filma. „Beri Lindon“ je objavljen 1975. godine kao adaptacija romana čiji je autor koscenarista zajedno sa Kjubrikom. On prati život irskog kockara i skorojevića osamnaestog veka koji se probija u visoko englesko društvo. Neslaganje između publike i kritike se nastavljaju. Kritički, film je ocenjen kao hladan spor i beživotan. Sa druge strane, publika ga je obožavala ali on je postao finansijski fijasko. Veći uspeh je doživeo u Evropi, posebno u Francuskoj gde je naišao na neočekivani prijem. Kako je to slučaj sa Kjubrikovim filmovima, reputacija ovog će narasti tokom nadolazećih godina. Među fanovima ovog nalaze se mnoga lica iz ove umetnosti, pa je tako veliki Kjubrikov obožavalac Martin Skorseze rekao kako je „Beri Lindon“ omiljeni Kjubrikov film, a njegov kasniji veliki prijatelj Stiven Spilberg hvaliće besprekornu tehniku filma.
Ovakav efekat film je postigao specijalnim kamerama koje su mogle da snimaju svetlost sveća, bez ikakvog dodatnog osvetljenja. Ove kamere izradila je NASA (Američka svemirska agencija), gde se može zaključiti čudan odnos reditelja i ove organizacije, i čime ih je on to zadužio ili impresionirao. Kjubrikova mešavina svega u ovom delu je postavila standarde za drame koje će ličiti na ovu. Kao i dva njegova prethodnika, u ovom filmu se koristi neoriginalna muzika Baha, Hendela, Šuberta i Antonija Vivaldija. Film je osvojio četiri Oskara od ukupno sedam nominacija. Za ovaj film će reći da je na njega mnogo uticalo istraživanje za nikad snimljeni film o čuvenom Korzikancu.
Kjubrikov radni elan je nastavio da opada. Nakon što je otkupio prava na hit roman Stivena Kinga horor žanra, koji je Kjubrik snimio, uprkos protivljenju da će ga prihvatiti kao neozbiljnog reditelja. „Isijavanje“ je realizovano 1980. godine i govori o piscu koga igra Džek Nikolson (Jack Nicholson), njegovoj supruzi koju igra Šeli Duval (Shelley Duvall) i njihovom sinu sa telepatskim sposobnostima „isijavanja“, koga igra Deni Lojd (Danny Lloyd). Kako dolazi zima, pojačava se izolacija ove porodice koji su smešteni u čitavom hotelu „Vidikovac“ sa svim njegovim duhovima. Inzvarednim uvodom i simetričnim prikazom hotela, kao i pravilnom smenom zvuka i napetosti, postiže pravi utisak. Film je ispunio očekivanja publike i finansijski uspeh, ali nezadovoljstvo kritike koja je menjala svoje mišljenje nakon višestrukog gledanja filma.
Kontroverzu filma pojačava dokumentarac „Soba 237“ u kojoj je izneta teorija o tome kako je „Isijavanje“ ispovest Stenlija Kjubrika o njegovom učešću u lažiranju sletanja na Mesec. Scena koja nedvosmisleno ukazuje da ova teorija nije nimalo slučajna jeste ona u kojoj Deni u džemperu sa raketom ispod koje piše „Apolo 11“ lagano ustaje sa zemlje kada teniska loptica dođe do njega, a Stenli fokusira kadar ne samo na lice, već i na džemper, što poprima klasičan oblik uzletanja rakete. Smeštaju ga rame uz rame među najbolje horore svih vremena kao što su „Psiho“, „Noć veštica“ i „Isterivač đavola“. Uprkos ovako velikom uspehu, Stiven King nije bio zadovoljan, te je 1997. godine napravio mini seriju na istu osnovu, nazvavši Kjubrika čovekom koji „previše misli, a malo oseća“. King je kasnije govorio kako ga je tokom snimanja Kjubrik nazivao usred pola noći, da bi ga upitao da li veruje u boga.
U poslednjem tekstu „Epilog“, biće reči o poslednja dva filma koja je Stenli Kjubrik snimio, kao i o projektima kojima se bavio u vakuumu stvorenom između ta dva filma.
Autor: Zlatan Stajić
