Iza Vitoria De Sice (Vittorio De Sica), jednog od pionira neorealizma, već je bio pozamašan broj fantastičnih filmova (Umberto D., Miracolo A Milano, Ladri di biciclette, I bambini ci guardano). Podjednako dobar u režiji, glumi, pisanju i adaptaciji scenarija, u 50-im godinama počeo je koketirati sa producentima i glumcima i na međunarodnom planu. Baš te srećne ili nesrećne 1953. godine udružio se sa ozbiljnim igračem Davidom O. Selznikom koji je često volio umastiti prste i promešati kašu kumujući izgledu finalnog proizvoda. Izborio se da njegova tadašnja žena Dženifer Džons (Jennifer Jones) igra glavnu ulogu, a Vitorio nije imao nekih zamerki na izbor glave muške uloge u liku i delu tada najvruće mlade zvezde Montgomeri Klifta (Montgomery Clift), čija mimika je svakako odgovarala Sicinoj neorealističkoj zaostavštini. Kako to često biva jaki karakteri se sukobljavaju i nastaju dve verzije filma.
Mlada Amerikanka (Džons) tokom posete sestri u Rimu, zaljubi se u mladog Talijana (Klift) kojeg je slučajno upoznala. Pre povratka želi prekinuti tu vezu, ali nikako ne uspeva kontrolisati tu strast i porive prema naočitom Italijanu. Takođe, sa druge strane je čeka maloletna ćerka koju ne može ni pod koju cenu napustiti. Sva dramaturgija se dešava na voznom terminalu u kojem sporedno, ali vrlo primetno zapažamo čitavu plejadu zanimljivih likova i porodica sa svojoj često teškom životnom pričom.
Neorealistički elementi su izraženi kroz nadu i borbu običnog puka za koru hleba, a da pri tome ne gube svoje poštovanje, a sa druge strane pratimo ličniju dramu, jedno pravo unutrašnje previranje, koje ne može ostaviti ravnodušnim. Iskreno, i za mene film ima dosta mračnih elemenata posebno u psihološkom profilu glavnog muškarca koji se ne može pomiriti sa činjenicom da ljubav koliko god bila čista, iskonska, iskrena, ne može pokvariti život nekih drugih ljudi koji to nisu zaslužili.
Osakaćena Selznickova verzija naziva se Indiscretion of an American Wife, dok je druga De Sicina verzija čak 17 minuta duža (američka traje svega 72 minute) i zove se Stazione Termini. Selznik je smatrao da De Sicin mračni stil i potenciranje dubokih i često destruktivnih poriva u likovima, kao i predstavljanje sive okoline neće dopreti do američke publike. Za njega nije bilo ekonomske računice, a od bojazni da će čitav projekat finansijski propasti, uzeo je stvar u svoje ruke i bukvalno pobrisao De Sicin potpis i naškrabao svoje inicijale (ima jedna odlična scena, mislim u Hičkokovom „Sever-Severozapad“, kada se Keri Grant šali u vezi tih uzvišenih slovnih titula pre prezimena). Navedenu osakaćenu verziju posedujem na svom disku i nisam je gledao i niti je mislim gledati (nikad ne reci nikad).
Međutim, pre određenog vremena na malim ekranima je osvanula neokrnjena verzija od 89 minuta i brže bolje sam je spasio na snimač od DVD-rekordera. Rezultat se svakako ne može meriti sa De Sicinim legendarnim radovima, ali ne sporim da poseduje određenog šarma.
Ovaj film je vredan pažnje kao studija karaktera komplikovanih muško-ženskih odnosa i drugačije interprteacije istih.
7/10
