Krajem svake godine tradicionalno po forumima, dnevnim i nedeljnim listovima izlaze tabele najboljih filmova i komentariše se kakva je filmofilska berba bila. 2013-u mnogi smatraju poprilično tankom. Možda je ona tanka što se tiče holivudske produkcije opterećene prekuelovima, sekuelovima i onim izlistavanjima prazne slame i loših ideja, dok se svakako ne mogu zanemariti nezavisni filmovi, koji u zadnje vreme opasno ugrožavaju meinstrim monopolizam. Već određeno vreme postoje dva oprečna filmska fronta koja vabe publiku u svoje jato. Čak i multipleksi u saradnji sa distributerima odvajaju po jednu dvoranu ne bi li takvu zahtevniju i odrasliju publiku vratili tradiciji gledanja u bioskopu. Otvaraju se art bioskopi, ali ni ona ne mogu uvek odgovoriti sve informisanijoj i obrazovanijoj publici, jer internet je već neko vreme nezaobilazan eldorado svega i svačega, a ne košta. Nekome ovaj uvod može izgledati navijački, ali ne obazirem se, jer čvrsto stojim iza mišljenja da najbolje dolazi od onih malih nezavisnih distributerskih kompanija koje odlično ispipavaju puls prosečnog konzumenta umornog od holivudskog blještavila, ne omalovažavaju ga, a daruju mu kostatnu dozu emocija, realnosti koja dopire, koju osećaš i koja te definitivno može napraviti boljim čovekom. Valjda je i svrha filmske umetnosti i da te pokreće, a ne samo zabavlja. Očito su to u Holivudu zaboravili.
Nego da se mi vratimo na film. „Short Term 12“ je priča o mladim supervizorima tzv. radnicima na liniji, koji rade u domovima za nezbrinutu decu, a koja su neretko fizički i psihički zlostavljana. Film počinje jednom lepom i komičnim elementima nadahnutom pričom, koju osoblje kuće Mejson, Grejs i ostali sa puno ljubavi prenose novom zaposlenom, dočaravajući mu svu onu toplinu i povezanost koju osećaju prema toj deci. Nakon toga iz te „sigurne kuće“ izleti dečak u liku vrištećeg supermena, gde „ekipa staratelja“ reaguje. Nikad brže me film nije kupio. Iako je Grejs (Brie Larson) alfa i omega oko koje se plete priča, dovoljno pažnje je posvećeno i karakternim profilizacijama ostalih likova poput Mejsona (njenog partnera i u ljubavi i na poslu), Markusa (tamnoputog inteligentnog i čutljivog ječaka koji rep muzikom izbacuje svoj gnev, a koji uskoro odlazi, jer navršava 18 godina) i Džejden (autodestruktivne devojke iz višeg sloja društva koju direktor i vođa centra zarad „prijatelja od prijatelja“ nakratko primi, a Grejs u njoj prepozna mlađu sebe ).
Grejs je zaista dobro napisan lik. Ona je u stanju pronaći ključ za svako srce i kao iscelitelj pokrpiti rane na duši, međutim na vlastitom primeru to isto nije sposobna primeniti. Kada sazna da je ostala trudna, na njenom licu nije vidljiva sreća, ni tuga, nego strah i bol, a Markus, isto tako iskusan u čitanju telesnih znakova, zna da nju nešto duboko muči i preti totalnom rastrojstvu.
Priče o deci koji proživljavaju napuštanja od bližnjih, zlostavljanja i mladosti koja je naučila živeti sa tom sramotom i čeličila se da bi istim takvim pomagala, su priče koje publika i struka voli. Još bolje reaguje, ako su dobro napisane, odglumljene, realno postavljene i gde sve pršti od borbe za težnjom prema normalnom životu i ravnoteži. Takođe koliko god tema bila ozbiljna, humora (ne onoga vic humora, nego pravog, u neformalnom dijalogu čistog) ima u dovoljnoj dozi i vešto je izbalansiran sa dramskim elementima. Izdvojio bih dve scene koje kidaju. Prva je ona u kojoj Džejden čita vlastitu pripovetku o hobotnici i ajkuli i kroz simboliku tog „prijateljstva“ navodi na vapaj da joj se pomogne, na jedan nečujni krik koji je toliko puta ispušten, jer svoju sramotu, ne može i ne zna drugačije ispričati. Druga scena je gde Markus repuje, a kroz tekst se vidi njegov strah od napuštanja gnezda, koje mu je podarilo kakvu takvu sigurnost. Izvan toga ga čeka hladni svet, koji ga je toliko izdao i razočarao. Takođe, ono njegovo šišanje na nularicu predstavlja novi početak, bez onih ožiljaka koji bi ga podsećali na užasno detinjstvo.
Tokom filma dlanovi i prsti su često bili u prvom planu zavisno o situaciji. To sam shvatio kao neku vrstu prenošenja pozitivne energije, interakcije, povezanosti, jer na jagodicama prstiju je izraženije čulo dodira i često u zajedničkim scenama između Mejsona i Grejs vidimo to doticanje rukama, kao svojevrsnu terapiju – „smiri se tu sam, sve će biti u redu“. Dok s druge strane imamo krupne kadrove samoozleđivanja, najčešće noktima kada sudionici dobiju lošu vest, ikada se govori o tim osobama ili su one koje su im nanele zlo u neposrednoj blizini.
Film je dobio pregršt nagrada na različitim festivalima i asocijacijama kritičara po Americi (Austin Film Critics Association, Central Ohio Film Critics Association, Chicago Film Critics Association Awards, Athens International Film Festival, Ghent International Film Festival, Hamptons, Gotham Awards, Locarno, Santa Barbara itd.), a svakako je hvaljena uloga Brie Larson.
Ulazak u Novu filmsku 2014 godinu nije mogao bolje započeti.
10/10
