Rabbi, help me bury a body.
Ova ratna drama Lasla Nemeša (László Nemes) je obeležila prošlu godinu na brojnim festivalima. Pre svega je pokupila glavnu nagradu na Kanskom festivalu, zatim Zlatni globus u kategoriji stranih filmova (prvi mađarski film koji je dobio ovu nagradu), a kao šlag na tortu je stigla nagrada Oskar u istoj kategoriji (drugi put je ova statua otišla u Mađarsku).
Radnja filma je smeštena u Aušvic i prati Šaula Oslendera (Géza Röhrig), mađarskog zatvorenika koji radi kao sonderkomando u krematorijumu, zadužen za spaljivanje leševa. Zaplet nastaje kada među leševima prepozna svog sina i zadaje sebi nemogući zadatak – da ga sahrani uz molitvu rabina. Sav trud ulaže u to da telo spasi od krematorijuma i da pronađe rabina i zbog toga se izlaže maksimalnom riziku. Uz sve to ljudi iz njegovog sektora spremaju pobunu za koju on ne mari previše, dok se bliži dan kada će se oni naći na spisku za odstrel.
Laslo Nemeš je bio asistent Beli Taru na smimanju filma The Man From London, a tom prilikom je naišao na knjigu svedočenja ljudi koji su bili sonderkomando, što mu je dalo ideju za prvi samostalni film. Ovi ljudi su imali jedan od najkomplikovanijih i najosetljivijih poslova u samom logoru i autor je na neki način hteo da ovaj film posveti njima. Nakon godina istraživanja, uz saradnju sa Klarom Rojen i brojnim istoričarima, on je završio scenario, ali je naišao na problem finansiranja projekta. Nakon brojnih peripetija film je skoro u potpunosti finansirao mađarski filmski fond.
Pored autorovog neiskustva u samostalnim dugometražnim projektima, jedan od glavnih razloga problema sa finansiranjem je nekonvencionalan pristup snimanju u kome skoro tokom celog trajanja filma gledamo ili u lice glavnog junaka ili u njegova ramena i teme. Mi tako posmatramo čoveka kog vodi jedna ideja i ta ideja je centralna priča filma, dok gledanjem preko njegovih ramena mi vidimo ono što i on vidi – njegove svakodnevne obaveze, mesto gde se nalazi, užas u kome učestvuje i insajderski prikaz jednog od najtežih sektora unutar logora.
Autor predstavlja apsurdnost ideje svog glavnog junaka, ali i istrajnost čoveka koji je postao broj, statistika, kome taj poduhvat daje neku vrstu smisla za život, iako je već sve izgubio i to na mestu u kome vlada besmisao i zlo. On zbog sahrane zapostavlja planove ljudi iz svog sektora za veliku pobunu protiv stražara i posvećuje se nekoj svojoj, ličnoj. Nemeš zbog toga Šaula smešta u fokus kamere, dok je sve oko njega nekako blurovano, skrenuto u drugi plan.
Kvadratni format snimanja (portret), detaljno insistiranje na zvuku (pet meseci se posebno snimao i ubacivao u film) i činjenica da su glumci glumili na svom jeziku (ukupno osam jezika) ostavlja utisak kao da je Saul Fia dokumentarni film. Zvuk ostavlja jak utisak iz razloga što mi neke stvari van kamere samo čujemo, a ostaje nam da razmišljamo o tome šta se zapravo dešava.
Prema rečima autora, njegov film je jednostavan u odnosu na prosečne filmove o holokaustu jer priča jednostavnu priču o jednostavnom čoveku, dok je navika filmaša koji se bave ovom temom da predstave priču o preživelima ili o heroizmu sa dodatnim dozama melodrame ili romantiziranja prošlosti. Upravo zbog toga u fokus stavlja jednog lika, bez vidljive namere da prikazuje šta se sve dešavalo u kampu. Saul Fia pokrenuo nove polemike vezane sa ispravnost snimanja fikcije u koncetracionim kampovima.
Saul Fia je intenzivna, hiperrealistična, na momente art-haus drama o holokaustu bez melodrame, bez eksploatacije i sa nekonvencionalnim pristupom snimanja – predstavlja nezaboravno filmsko iskustvo. Izmučeno lice mađarskog pesnika i povremenog glumca će vam ostati u glavi danima nakon gledanja.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
