Saint Maud je britanski psihološki horor film iz 2019. godine koji potpisuje Rouz Glas u svom dugometražnom rediteljskom debiju. Kao što verovatno znate, volim da pogledam debitantske filmove nezavisnih filmaša koji izlaze iz utvrđenih kalupa i gledaocima predstavljaju nešto novo. Moj utisak nakon ovog filma je da ću sigurno pogledati naredni film ove autorke, bez obzira u kom žanru bio. Film je debitovao na festivalu u Torontu 2019. godine, a distribucija je krenula tek jesenas.
Radnja filma prati povučenu palijativnu medicinsku sestru Mod za koju shvatamo da se nedavno, nakon nama nejasne traume, intenzivno posvetila katoličkoj veri. Dobija posao negovateljice kod bivše plesačice Amande koja boluje od raka i Mod uskoro biva opsednuta njom. Njena vera joj stvara uverenje da dušu svoje štićenice mora spasiti od večnog prokletstva po svaku cenu, što sa sobom povlači sumnju, paranoju i zastrašujuće posledice…
Sudbinu naše junakinje je odredila tragedija u bolnici o kojoj mi ne saznajemo puno. Tokom filma zaključujemo da je ranije imala društveni život, što je u direktnom sukobu sa scenama u sadašnjosti kada uglavnom sedi u malom stanu ili sama šeta gradom. Promenila je ime, ali je ostala u struci, samo je umesto bolnice prešla na privatni posao negovateljice. Redovno se moli, zid je ukrasila hriščanskim motivima i u svom besciljnom životu nema ništa drugo osim posla i vere.
Mod ima momente duhovnog buđenja, zamišlja sebe kako levitira, doživljava religijski zanos i čuje glas božanskog entiteta. Ona vidi i doživljava stvari koje ne mogu biti stvarne, tj. njena vera čini da njen doživljaj strukture sveta bude potpuno drugačiji od realnog, što se savršeno vidi u poslednoj sceni filma. Situaciju dodatno pogoršava Amanda koja ismevajući prihvata Modine pokušaje da je spasi i naizmenično isporučuje prividnu toplinu i proračunato ponižavanje.
Glavna tema filma je postepen silazak protagonistkinje u neku kombinaciju mentalne bolesti i verskog fanatizma. S obzirom da znamo premalo o njenoj istorji i da nemamo uvid u njeno ponašanje pre otkrivanja vere, taj silazak nije toliko efektan koliko bi mogao biti jer nemamo na šta da se fokusiramo. Sa druge strane, kada se autorka bavi junakinjom u sadašnjosti, ona nam veoma vešto predstavlja uznemirujuću prikaz izolovanog propadanja, a to propadanje još više dobija na snazi jer događaje pratimo iz Modine perspektive.
Dopalo mi se što je autorka vešto balansirala između umetnosti i pristupačnosti, ali je pogrešila što je film reklamirala kao horor – tradicionalni ljubitelji ovog žanra će verovatno ostati razočarani. S obzirom da film traje nekih osamdeset minuta, bilo je prostora da scenario malo više proučava efekat izolacije na mentalno zdravlje osobe kao i preterano ozbiljno shvatanje religije. Ovako junakinja, uprkos strašno dobroj glumi, deluje samo kao otelotvoljenje ideje da verski fanatizam očajnički traži osećaj svrhe, umesto da deluje kao prava osoba.
Saint Maud je uzmenirujuća kombinacija jezive atmosfere, prihološkog trilera i magičnog realizma koja nam religiozni fanatizam potpomognut mentalnom bolešću predstavlja kao samorazarujuću maniju.
moja konačna ocena: 7/10
