Ne znam da li je iko upoređivao trenerski posao sa režijom filma? Eto meni pade na pamet da upoređujem, posebno ako je slučaj da se toga posla lati netko ko se nekada bavio tim granama sporta, ili neki glumac sa pedigreom i sa velikim kredibilitetom u filmskom svetu. Kao i u svakom poslu i ovde ima primera da ljudi takvog kova nekada ne uspevaju ili da se drugačije izrazim izblamiraju (kao recimo veliki Pele u svojoj kratkoj, ali groznoj trenerskoj karijeri), pa brže bolje uskoče u neke druge promotorske i komentatorske vode.
I filmska industrija je neumoljiva. U zadnje vrijeme mnogi glumci se hvataju režije. Jedni imaju šta da kažu (recimo George Clooney, Tommy Lee Jones, Clint Eastwood), dok je drugima tek izgovor da se okušaju u nečem novom, a treći su samo ambiciozni, a u svoj toj ambicioznosti precenjuju svoje mogućnosti, znanje o samom filmu i ne uspevaju potpuno da realizuju možda i neke dobre zamisli koje bi drugi pronicljiviji i sveobuhvatniji filmski zaljubljenik pretočio u smislenu celinu. Ako je suditi po režiserskom debiju William H. Macy spada u onu prvu grupu. On je pre svega sjajan glumac, posebno upečatljiv kao epizodista. Često su nam baš te njegove sporadične uloge ostajale u sećanju. Njegovi likovi su antijunaci sa setnim očima, simpatični smušenjaci koji žele da naprave velike stvari, ali im to nikako ne polazi od ruke, neshvaćeni osobenjaci sa tom melanholičnom linijom koji su davali značajnu notu nezavisnom indie filmu, koje je publika rado gledala i uživala u vešto dočaranom karakteru.
Izgleda da će i kao režiser gajiti tu istu filozofiju jer njegov film je pre svega dirljiva priča o odnosima, gubitku i pokušaju sučeljavanja sa tim nepovratno izgubljenim delom sebe. Režija je neusiljena, ne osećamo je, ona kao da ne postoji i čitava pažnja je usmerena na likove. Kroz film je prošarana muzika koja dolazi kao neki spiritualni prodisaj koja se prvo izvodi u dirljivoj atmosferi lokalnog kluba, a kasnije sa novim bogatijim aranžmanima koncertno demonstrira silinu emocija, koje se sadrže u samoj interpretaciji i brilijantno napisanim tekstovima. Pre svega zahvale idu na trojac Simon Steadman, Charlton Pettus i Ben Limpic čije su pesme neverovatno melodične i sa svojim country stilom hvataju na prvu.
Rudderless je priča o Semu (Billy Crudup), marketinškom izvršitelju koji usled gustog rasporeda i konstantnog izbivanja iz kuće uništi svoj brak. Iz tog braka dobija sina Džoša koji pohađa cenjeni privatni koledž i sa kojim deli veliku ljubav prema muzici. Nakon što zaključi vrlo unosan posao tu svoju pobedu želi podeliti sa sinom jedincem, kojega smo upoznali u prvoj sceni kako predano radi na kompoziciji, čiji trenutak kreativnosti naglo prekida vršnjak tražeći njegovog cimera. U toj sceni vidi se sugestivnost i pre svega glumački osećaj režisera, koji iz tog pogleda punog besa i gneva zaledi tu sekundu, da vešti gledalac može osetiti unutrašnji nemir koji se kontaminirao od silnog držanja u sebi.
Dramaturgija se rađa, ali ne znamo odakle će da krene. Otac i sin sasvim normalno razgovaraju. Dan je lep, sunce probija kroz krošnje parkića pri ulazu na koledž. Šta može loše da se desi? Onda šok, vanredne vesti, otac u kafe baru gde čeka sina koji se ne javlja na telefon, zabezeknuto gleda u ekran. Na ekranu slika toga zdanja, policija na mestu događaja, gužva i sveopšta panika…Ovim uvodom želio sam da Vam dočaram sjajan početak filma koji ne otkriva previše toga. Znamo da se desila tragedija i da se klupko tih događaja postepeno odmotava i plete oko Semovog života, ako to kasnije možemo nazvati životom ili bolje reći begom od života.
Sem je zatvorena knjiga, klinički mrtav čovek. Glavni drug mu je čašica, a poslove menja kao pelene. Živi na brodu koji simbolizuje odmak od civilizacije, baš tog civilizovanog sveta koji mu je stvorio probleme. Možda ga je sram zbog nečeg drugog pa tako sebe sistemski kažnjava? Rutinu mu kvar“ bivša žena Emili (Felicity Huffman). Opet neko iz one grozne civilizacije koji mu kvari prisilni mir dostavljajući mu sinove stvari, demo snimke pesama i muzičku opremu. Znatiželja ga povuče da te snimke posluša. Otkriva potpuno drugu sliku o sinu, sliku koju nije ni znao. On je bio baš talentovan i kroz te pesme Sem oseća da mu je blizu. Ima potrebu da ih peva, a lokalni klub u vlasništvu Trilla (Mejsi) koji promoviše neafirmisane autore je idealan prostor. Tu zapadne za uho Kventinu (Anton Yelchin), koji živi za muziku, nsvalentnom i socijalno neprilagođenom friku istih godina kao što je njegov sin. Kako pesme dolaze do većeg broja ljudi, isprva benigna laž, da bi se sačuvala grozna istina, isplivava upravo tamo gde je najmanje želiš.
Odnos između Sema i Kventina me podseća na odnos između Meta Dejmona i Robina Viliamsa u Good Will Naunting-u. Oba lika su emocionalni ranjenici, a jedan drugome deluju kao sredstvo koje leči tu krvavu ranu. Oni su ljudi koji su se pronašli, koji se uzročno-posledično trebaju. Kventin treba očevu crtu koju nikada nije imao, Sem treba novu priliku za popravni u roditeljskoj odgovornosti. Jedan od drugog crpe energiju i apsorbiraju je u tom nevidljivom zatvorenom kružnom toku. Oni se tako i suočavaju sa duhovima prošlosti i prihvataju stanje kakvo jeste.
Mislim da je William H. Macy želeo da kaže da nekad neke stvari koliko god bili svesni ne možemo predvideti. Idealne definicije odgoja nema, ali i navodi da brz život i trčanje za komoditetima, da bi deci podarili udobnost, ne znači uviek dobro rešenje. Možda time propuštamo bitne stvari u njihovom odrastanju, pa se onda kasnije čudimo zašto nas deca doživljavaju kao potpune strance.
10/10
